Учитељ

О осамдесетогодишњици Војислава Бакића 165

министарства просвете) све до свога пенсионовања (1905.). Са својом школом прешао је из Крагујевца у Београд, ту јој је био и управитељ, а од 1892. до краја свога службовања био је професор педагогије у великој школи. ·

Тежиште је Бакићева рада у томе, а у томе је и његово значење, што је он био педагог а не књижевник: ако је доста и писао, сав његов књижевни рад у непосредној је вези са школом и истиче из школскога рада. Већ прве године свога школског рада саставио је Науку о васћишању, која је постала из основа за његова предавања и требало да послужи, у првом реду, његовим ученицима: „удешена нарочито за предавања у учитељској школи“, стоји на натпису књиге (штампане у две свеске, због рата, истом 1878. у Београду). И тај школски рад и та предавања прате га и даље током читава службовања иу учитељској, и у вишој женској школи, и у богословији (у овим двема школама ралио је Бакић као хонорарни професор), и у великој школи, да најзад прибере све то своје искуство већ пред крај свога школског рада у новој „науци о васпитању“, која је такођер изишла у две књиге под натписима Општа педагогика (Београд 1897.) и Посебна педагогика (Београд 1901.).

Пошто је Бакић тежиште свом раду поставио у васпитање и у наставу, то је главна пажња његова била обраћена на ученике. Стога је он и стекао поверење својих ученика "као можебити ниједан досадашњи учитељ учитељске школе у Србији. Он се није ограничавао само на „часове“, и никада није мислио, да има пред собом само један скуп ученика, који треба на један исти начин да прими и савлада, што му се предаје и што му се казује. Његови су се часови продужавали и после звонцета, и у ходницима и у дворишту, и сваку је прилику употребљавао да ученике своје упозна и унапреди. За њега разред није био једна хомогена маса, он је издвајао у њему свакога појединог ученика и на свакога утицао срествима, која су његовој природи најбоље одговарала, Тим поступцима постигао је, да је од њега свакџ ученик умео по нешто да прими, да је сваки дошао дотле да савлада изнесено градиво, да је сваки био уведен у тајне педагошке теорије и праксе. На његова питања ученик је морао умети одговорити, јер их је Бакић умео и тако поставити, да се на