Учитељ

490 Учитељ

Противу схоластике устали су наши писци 17. столећа а на првом месту Рабле и Моншењ. Обојица јој чине скоро исте приговоре: да у толикој мери преоптерећује памћење, да просто. угушује суд, а да дух исцрпљује у празним дискусијама, уместо да га обогати опсервацијама стварности. Рабле више захтева од Монтења како у физичком, тако и у духовном васпитању. Али, и ако је његов програм пространији, обојица су инспирисани истим принципима: траже да се дете учи у игри и да му се предају очигледне ствари, а не само голе речи. Са извесним ниансама, и Рабле и Монтењ усвајају исту девизу: више слободе, ваздуха и живота Ho школама иу душама. После ових првих прогласа, француска школа стаје под окриље либералне педагогике.

Али, ни Рабле ни Монтењ нису убили схоластику. Шта више ње се и даље држе наставнички кругови, који у 18. столећу падају под утицај језуитскога учења. Језуитско васпитање је у ствари схоластичко васпитање, само удешено према укусу ондашњих људи (сеп5 ди топде). Језуитски ђак је прави племић; његови су манири елегантни а говор углађен. Он се не интересује за критике и подсмехе које Рабло упућује Сорбонистима, већ као и ови преоптерећује своју меморију латинским формулама, чији смисао не разуме. Његово научно знање је, као и њихово, врло површно. Ослањајући се на своје: ауторитете и њихове навике, схоластнчари су и нехотице допуштали, да се у њима умртви свако критичко расуђивање. Језуите су пак, да би дали религиозном и политичком друштву послушне поданике, угушивали интелигенције и воље, стварајући на тај начин аутомате. Они су тако радили, јер нису имали поверења у детињу природу. У раду с децом рачунали су само на спољни ефекат: шакмичење, које су изазивали штетним поступцима и страх, кога су одржавали телесним казнама. Циљ, програм и метода рада језуитскога васпитања у суштој је противности са оним, што су приповедали Рабло и Монтењ. Али и ако су језуитски колежи у 17 столећу васпитавали аристократски и буржоаски подмладак, ипак њихове педагошке идеје не припадају Француској. Главно њихово дело „Кано чифогшт“ није француско, мада га је превео и прокоментарисао један француски свештеник.

Еминентно француско дело је Декартово. Декарт, при-