Учитељ

Књижевни преглед 743

Самосталношћу и издржљивошћу у почетку самосталног рада и формирању карактера истицао се Коста Поповић. Он и Коста Новаковић били су нераздвојни другови, годинама су становали у једној соби, хранили се. ревеном и остали пријатељи до смрти Косте Поповића. А кад је умро Новаковић у своме листу Вила (за год. 1865.) пише о Кости Поповићу: ...„умро је, у Чачку, у 23: својој години. Био је даровит ч0век, и да је остао у животу, у многоме, би далеко дотерао. За цртање и музику имао је особити дар... Писао је и песме. Издао је књигу Путовање лицејаца по Србији 1863. год. с д-ром Панчићем. Од језика знао је немачки, а служити се могао мађарским, руским и чешким. У последње доба почео је учити и енглески. По томе се види шта смо у њему изгубили"...

Дневник Косте Поповића, који је први пут објављен у овој књизи, пружа богат материјал за познавање политичких прилика и културног стања онога, доба. Новаковић је право рекао: „По' томе се види шта смо у њему изгубили".

Ретко који од ових младића да није ударао у песничке жице. И Стојан Новаковић је певао песме. Др. Владан наводи две песме Новаковићеве: једна је под именом Голуб и Соко,

"а друга — Освета. Ево те друге песме Новаковићеве:

Преко брда, преко поља Гони сина тешка боља И око му блуди свуда Тако каже судбе власт.

Све се ломи, све се крши Док се сила не сакрши Докле ноге не поломи Страхотна је љубав страст.

Пушка јекну, анџар сену Кроз облаке месец глену Кроз планину звук одјекну То се, веле, свети тај.

Зора сину, данак свану, А и њему мало лану И љута га боља мину, " Освете је ту му крај. Писао је: Новаковић и приповетке.

Или му је неко рекао, поштено и искрено, или је сам он дошао до уверења да то није његово поље рада. Новаковић.