Учитељ

Проблем несвесног и васпитање 669

Али свраћањем научне пажње на чиниоце, који омогућавају и стварају акцију, психологија је отворила такве видике који у самом њеном крилу врше дубоку револуцију.

Најпре, оспоривши првенство мисли по акцију, обара се и вредност појмовног, апстрактног света. Хотећи да ухвати и престави сам акт у његовом зачетку, психологија открива,

да главни мотони фактори нису мисли него ирационални

елементи: осећања, афекције. Тек осећања могу да оплоде мисао и да приведу у дело. Тиме добија пуну вредност 5 рђпоглта реч, ако се од идеје хоће да дела она мора најпре да пређе у страст.

Даље, поред обарања вредности мишљењу, а са тим појмовима, апстрактним идејама, чини се још један одлучан гест: обара се првенство и саме свести у практичном ставу човека у свагдашњици, па чак и у процесу мишљења. Још је давно уочено да мисаоност подлеже сугестији симпатије и антипатије,“ али се изгледа тек сада уочава други факат, а. то је: да свест, изгледа, није кадра да побележи и тачно ухвати некоје чињенице које јој свакад измичу. Али те чињенице врло често чине ненадне препаде на синтетичку радљивост свести, и тиме врше некакав тајанствен уплив на ток и смер мисаонога процеса. Зато се дешава да резултат много које мисаоне операције и нас саме изненади. Овај мистички уплив. на синтетичку радљивост свести особито избија у моментима када пажња олабави. Онда намах прекриле свест неке чудне слике још чудније комбинације и невероватном брзином узвитла се у души порађање извесних мисли, плакова, жеља, да се ми у чуду питамо: одкуда свега тога у нама, и која је тајанствена снага што све то ствара Такви махови сањарења као и чудна шареноликост и богаство које се ма- . нифестује у творевинама сна, указивали су на постојање психичких садржаја и снага, које наша свест нити је познавала, нити је била кадра да осветли. И то је дефинитивно пољуљало веру у истинитост класичне психолошке догме: да је психичко само оно што је свесно.

Али самртни ударац овој догми наноси ближе посматрање акта, оног психичког процеса који се показује у каквој вољној радњи. Wumd+t је први показао: да је корен вољеног