Учитељ

Лав Толстој 871

сујеверја древнога незнања, који нема у наше доба значаја и примене у животу; религија је утврђен, сагласан с разумом и савременом науком однос човека према вечном животу, према Богу, однос, који једини креће човечанство напред ка одређеном му циљу... Човек је слабо, несрећно живо створење све донде, докле у његовој души „не узгоре светлост Божја. Кад се та светлост разгори (а гори само у души, просвећеној религијом), човек постаје свемогуће биће света. А то и не може бити друкчије с тога, што дејствује тада у њему не сила његова, него сила Божја. Ето · шта је религија и у чему је њена суштина".

Он је провео цео први период живота тражећи смисао вере. И кад је то нашао, предао се сав и практичном извођењу те вере. Огласио је рат свима друштвеним установама, које одржавају, по његову мишљењу, зло међу људима. Осудио је и лажну политику и државну тиранију и корупцију и капитализам и немар према људству, и илузорност вере у цркви, и сав сјај, блесак, и остале ружне ствари, које ствара и одржава пруби анимални егоизам. Напао је све друштвене, конвенционалне лажи и у влади и на престолу и у цркви и у науци и уметности и у свим душтвеним слојевима и највише — у самом човеку. Видео је у њему чисту животињу и њу је изгонио из човека да би на њено место увео Бога.

Па како је Христос своју науку износио и популарисао у причама, и беседама, тако и Толстој у својим „Народним расказима" пружа људима масу прича са истока и из народа, у којима пропагира своју узвишену моралну идеју: Љубав према ч0веку и живот за другога. Он је тако видљиво и убедљиво њу пружио људима у причама: Чиме људи живе, Где је љубав ту је и Бог, Три старца, Два старца, Три смрти, Бог је спор али достижан, Зрно жита као јаје, Кумови, Поликушка, Прича о Ивану Лудаку, Колико човеку треба земље, Ђаво и ракија и т. д. У тим је причама и многим брошурама читаво његово јеванђеље. |

У причи „Омрт Ивана Илића". износи празан живот обичног човека, који се очајно пита „а зашто сам живео" 2 водећи један пуст, бесплодан и за друге бескористан живот. У „Срећи у браку“ црта мутан брачни живот. У „Крајцеровој сонети" одлучно брани жену прељубницу, тражећи порекло њеном греху у мушкој таштини и егоизму и у поквареној друштвеној средини. У „Селу и граду" упоређује ведри, идилични и честити

=