Учитељ

870 Учитељ

садашњег друштва своде се на три: гордост, похоту и животну досаду. Ова три осећања чине искључиво предмет уметности за богаташе... Према тој лажи естетичара, те разоноде богаташа, подигнимо -живу уметност, човечанску, која сједињује људе свих сталежа, свих народа".

Ж

После Христа и Мухамеда није појава ни једног проповедника морала и истине толико заталасала интелигентнији свет, па и многе радничке и сељачке масе, као појава Лава Толстоја и његов 60-годишњи јавни рад књигом, речју и делом.

По себи чиста словенска осећајна и мистичка душа Толстој има и велики део опште човечанске душе. Он представља тип неофита, поборника из првих времена Хришћанства. Он је сав у начелима чистога хришћанства, чисте његове етике. Он не трпи обреде и церемоније. Он неће секте ни спољни сјај, неће цркву земаљску, но небеску. Он хоће правога Бога и чисто еванђеље Христово — просто и непосредно, како нам је написано, без извртања и произвољних тумачења.

Из такве његове вере истиче и његова безгранична љубав: према човеку, љубав еванђелска, сапатничка, алтруистичка, љубав опроштаја и живота за другога. Све он то језгровито износи у својим већим описима „Шта је моја вера"> „Шта је религија и у чему је битност њезина>“ затим у борбеним брошурама: Повратак пакла, Писмо свештенству, Војна и разум, Где је излаз, Закон насиља и закон љубави, Патриотизам и влада, Против рата, Ропство нашега доба, Идите кроз светлост, док је светлости, Беседе незнабошца и Хришћана. Хришћанско учење, Хришћанство и патриотизам, Цару и његовим помоћницима, Одговор Синоду, Црква и влада. Затим књиге: О животу, Студија о еванђељима, Шта треба да радимог у којима је изнео своје учење.

Из великог низа тих књига види се Толстојева вера у чисто, ничим непомућено храшћанство, које је искривљено и замућеноразним политичким, кастинским, државним смеровима и које је изопачено разним злоупотребама и својевољним тумачењима нашега друштва, које се тако далеко удаљило од праве вере и зато: и каже:

„Религија није једном за свагда установљена вера у свршена оваква или онака ванприродна збића и у неопходност извесних молитава и обреда; нити је она, како мисле учени људи, остатак.