Учитељ

436. Учитељ.

не империјалистичком диктатуром“, она елиминише: Кершенштајнер, Дуј, Лај и др: нови педагози, на чије се идеје: код нас гледа са неповерењем и са извесном дозом. страха. „да су сувише левичарске“, у Русији су „лешеви историје“ или у најсрећнијем «случају „остаци прошлости“, који су „црвеној савремености“ таман имају вредност дрвених ралица и религије.

Под таквим околностима мучно је било рађање руске: школе. Требало је, дакле, из ничега створити нешто, а то није лако. И они који су се подухватили тога посла имали су да се боре са огромним тешкоћама: они не само што нису имали „једну јасну теоријску основицу“ за решавање педаг. питања, „не само што нису знали поставити и формулисати проблем, већ врло често ни појма нису имали о постојању овог или оног проблема; све што су: знали, то је. била жеља: да се марксистички приступи основним питањима школе и да се деца васпитавају у марксистичком духу“.

Али из ништа се не ствара нешто. У историји педаго~.

гије бар за то'нема примера. И ма колико да су бољшевици. хтели „ново“, а одбацивали „старо“, они се ипак. у свему нису могли одрећи идеје „буржоаске педагогије“. Само уносећи. те идеје у своју школу они су им дали једно ново обележје — више политичко него чисто педагошко..

Тако су се у данашњој руској школи сусреле политика. и педагогија: политика као циљ, педагогија као средство. Сусрет је несумњиво интересантан, али по педагогију на сваки:

начин фаталан. Тамо где се од деце стварају „борци и неи-_

мари на пробијеном фронту империјализма“, где се не води. ни мало рачуна о биогенези и о ономе што. дете у раноме добу може интересовати, тамо где се дете силом. тера да се

бави политиком и социјалном револуцијом: тамо JI пе--_

дагогија нема будућности.

* Када смо пре неколико деценија посматрали Толстоја: у Јасној Пољани како анархизује школу и обесвештава најсветије принципе педагогије, ми се нисмо љутилини бунили. Разумели смо га. Он је то чинио из превелике љубави према деци, а избави се тек не може пребацити да је злона-