Учитељ

Књижевни преглед 437

мерна. Данас је у Русији нешто друго, и ми немамо разлога да задржимо исти став и исте симпатије. Напротив. Па ипак Пистраково дело треба прочитати: не ради неке „позитивне користи“, већ да нам оно да примера како у васпитању не треба радити. Бачка Баланка. | Вит. С. Радов.

Сима Пандуровић: Антолгија најновије лирике (Мисао). «Стр. 204. Цена 30 дин. Београд, 1927. год..

Одмах после Светског Рата успела је наша приповетка да се преко радова Драгише Васића, Стојана Живадиновића, Милана Кашанина и толико других талентираних приповедача уздигне до завидне висине и да нам као таква да серију првокласних дела, с којима се у свако доба можемо похвалити. С поезијом, међутим, тако није било. Још у првим данима своје обнове она је ударила опасним странпутицама. Бранко, Јакшић, Змај, Илић, Дучић, Шантић, Ракић. .. за њу су били „стари датуми“, „лешеви-историје“, с којима је једном за свагда требало раскрстити. Она је хтела нечега „новог“, чега дотле није било ни у нама ни ван нас: поезију у непоезији, уметност у неуметности, „ефекат на дефекту, и у тој лудој јурњави за „новим она се без компаса упустила у ходнике опасног лавиринта...

Срећом, уз ту чудну, модну, махниту и дефектну поезију било је и нешто праве. У општем послератном књижевном хаосу и јурњави за извештаченим и позом она се у почетку једва примећивала. Требало је да зенитизам и други дефектни правци доживе свој коначни слом, да „нове књижевне генерације“, које су писале јер нису знале шта би друго, буду бојкотоване од читалачке публике, па да се осете вредности неких квалитета и да она пође у напред са истим, а некада и јачим, замахом, са којим се и пре рата развијала.

Већ данас та права поезија — „поезија уметничког стварања“ — није ни мала ни слаба. Напротив. Са својих скоро сто песника, међу којима има и правих талената, она иде сигурно за приповетком и открива лепу перспективу. Колико је она последњих година напредовала види се најбоље по томе