Учитељ

438 Учитељ

што се осетила потреба за једном антологијом, која би и из те „уметности ради уметности“ издвојила оно што стварно чини „прима квалитет“.

Тога не увек лаког и пријатног посла подухватио се. г. Сима Пандуровић. Књижевник по струци а, уз то, будући на положају уредника једног од највећих наших часописа, одакле је могао посматрати еволуцију многих младих песничких талената, он је заиста био најпозванији за то, и он је то учинио са великим успехом.

Истина, г. Пандурозића Антологија није оно што је Антологија г. Б. Попозића: чиста уметност од уводне па до закључне песме; његова Антологија има далеко скромнији циљ: да послужи као „нека врста компаса за оријентацију публике у данашњем стању наше поезије“. Па ипак и у њој има песама, које се граниче са „чистом уметношћу“. Таква је на пр.: Покошена ливада, Литија (Десанка Максимовић); таква је: Киша у граду (Крклец), Човек пева после рата (Д. Васиљев); таква је: Маркова туга (Аница Ђукић); таква је, можда највише: У орашју (Мамза Хумо), која због своје лепоте заслужује да буде у целини цитирана:

„У орашју у широком. врело подне зраке точи ; у орашју у широком. злата блеште.

Све је тихо, боно тихо. Млада врба жучно сочи. Кроз орашја кроз широка воде теку, носе дане,

к'о и лане.

Авај, туго !

Белим платно, руно златно. Моји дани уплакани.

У орашју у широком златне воде, златне дане ткаје лисно зелен-гране.. Тихо.

Шуми река.