Учитељ

Десетогодишњи просветни рад у нашој земљи 337

6) Школски надзорници.

Школски надворник, је најболније место за време од 10 последњих година просветнога рада. То је Ахилова пета народне школе. Учитељи о томе исписаше читаво море мастила и већ малаксаше. Данас већ изгледа да питање није више актуелно, јер живот као да је и овога пута легитимисао једну рђаву ствар. Од како је 1920. године Министар Просвете овлашћен финансиским законом да сам поставља учитеље за вршиоце дужности шк. надзорника, школа болује од те надзорничке болести. Надзорници и Учитељи по томе новом пропису постали су два света а требали су бити само један. Учитељ надзорник је био сан учитеља, сад је на путу да постане његова беда. Али не треба се варати. Учитеље надзорнике кад Министар постави, једна је ствар, кад их Просветни Савет изабере, друга је ствар, кад их учитељство кандидује и бира, трећа је ствар. Последњи просветни период задржао се на оном првом начину и то је баш било рђаво. Политика је тада из Министарства Просвете прешла "преко надзорника у школу.

Учитељство, разуме се, није задовољно таквим надзором. Зато је још 1921. год. у један пројекат закона о Народним школама под његовим настојавањем унет чл. 30 који вели: положај шк. надзорника је сталан. и законски прецизиран. „Али то још није постало закон. Донета су на учитељским зборовима и главним скупштинама многе резолуције против партиског надзора, али су и оне остале без резултата. Положај школског надзорника остао је и даље провизоран и у рукама самога Министра Просвете: Његова надзорничка функција тим начином падала је све више, али се у истој мери дизала функција партијска. Што се даље ишло, то је стање бивало све горе тако, да је главни орган учитељства. Н. Просвета 26. априла 1925. год. у 28 броју дао о тим школским надзорницима овакву оцену: „Каријеристи који вештим маневрисањем и угађањем таштини утицајних фактора, постају надзорници“.

А Не треба ни говорити да је такав надзор за просветни рад значио само један минус. Надзорници нису имали довољно ауторитета ни код учитеља ни код народа. Много пута нису били на моралној висини свога положаја, а интелекту-