Учитељ

Фридрих Дитес 199

текста, као у теолошким расправама. И овим се убија духов"ни полет учитељски, и његова слобода и самосталност у ме тодском раду и педагошком мишљењу.

9) Формализам убијствени, у вези са догматизмом и ауторитатизмом, довршује утуцавање самосталности учитељеве у методском раду и у избору и обради наставног градива. Овамо иду и претераности у концентрацији.

10) Теоризам хербартовски такође иде у мане овог система школског, познатог под именом Хербарт - Цилерове педагошке школе. Са теорисањем, и то већим делом у произвољним хипотезама, место научног излагања на основи стварних чињеница, одводе се учитељи на странпутицу, да произвољне хипотезе сматрају за научне теорије, а сумњиве теорије за праву, чисту науку. — — —

Ж

ж ж

Ове овде изложене замерке, и још многе друге у вези са овима, претресане су годинама између. хербартоваца и дитесоваца, а већим делом нису ни данас пречишћене код. многих и многих. Други су, напротив, нашли нове научне подлоге за праву научну педагогику и психологију, у радовима Вунта, Цијена, Лаја, Мојмана идр. У Експерименталној психологији и Експериментално ј педагогици, које данас поступно уздижу педагошку теорију и праксу на завидну висину модерне педагошке науке, и модерне педагошке уметности. Тим ће и будуће школе, и будући учитељи постати највиђенији и најуваженији објекти и делатници, у будућем човечанству.

А у то ће време и Хербарт и његови хербартовци, и Дитес и његови дитесовци, почивати мирно једни поред других—- у историји педагогике, као заслужни људи за развитак Педагогике, тада узвишене и признате егзактне науке, за чији је развитак, сваки од њих, допринео онолико и онако, колико је и како је могао и умео, према добу у којем су живели, и према ступњу ондашње неегзактне науке педагошке и психолошке, те да би педагогика постала егзактна и узвишена.

Ми садашњи живи морамо већ сада рећи: част нека је и великом Дитесу, као и његовом такмацу, великом Хербарту!

Срет. М. Аџић