Учитељ

Општи закони развића у дечјем говору 351

Доцније се речник увећава, достиже до шесет па и до стотину речи, којима се дете служи и употребљава. Још доцније не може се више водити тачан рачун о броју речи. Може се слободно рећи, да на овом ступњу разлика између речи и израза није још потпуна. На крају друге године производи се код деце нагли прелаз ка реченици од две или више речи. Ово је тачна чињеница, да је унутрашња брана сада отворена. У опште, кад је један пут ту реченица од две речи, може се с време на време чути, нарочито у јаким емоционалним ситуацијама, како падају речи као водопад, читаве серије везане унутрашње. Ми смо сада дошли до синтаксе и до разликовања врста речи. И ова чињеница је једна од најважнијих, у исто време најчудноватија, нарочито код наше деце која расту у једној средини строге синтаксе. Не постоји још утврђени ред речи, никаква разлика између имена и глагола. С психолошког гледишта може се рећи, да прелаз ка реченици од две или више речи долази у тренутку, кад је дете доста унутрашње напредовало тако, да буде способно за усмено и метафорско изражавање. Ово су све унутрашње околности дечјег живота, које изазивају реч. Сада је дете у стању да скупи у један једини акт, и да изрази гласовно, неколико мотива на једанпут. Упоредна лангвистика мора водити рачуна о овом стању ствари. У састављању речи Х. Паул износи као главно просту радњу контакта речи. Најпре ово, затим музичка средства, мелодија, музички акценат, све су то први принципи организације реченица код. детета. Синтактичка употреба речи и психолошка радња детета до овог доба остају недирнути. Има још једна празнина нарочито осетжива за наше појмове. Проблем се односи на разликовање врста речи. М пошто за дуго време нема разлике између имена ствари и имена радњи, не може ни бити питања синтактичке употребе врста речи. Треба сматрати да је испитивање-на овој тачци један од најважнијих послова. Упоредна лангвистика може та" кође много да помогне, на пр. у питању што се тиче природе и значења речи у преисториском доба. У језику се не могу означити са сигурношћу крајње границе у процесу разликовања речи. Кад дете научи реч мама, оно њоме означава и храну и цуцлу и мајку, па и саме радње. Оно је потпуно слободно да је означи и као именицу и као глагол. Виша граница је дата код промене речи. У тренутку када почињу именичке, придевске и глаголске промене, не'показују се потпуно ограничења, али у извесном