Учитељ

Христос као учитељ 327

прави учитељ. Како може учитељ развијати код васпитаника симпатију и љубав, главне елементе карактера, ако их сам нема! Љубав и праведност иду заједно, јер ако учитељ воли децу биће и праведан, неће гледати на одело, новац, породицу... Важно је истаћи да дела праведности и неправедности имају већи утисак на децу него на одрасле. Љубав је вратница кроз коју се може ући у душу другога и видети свет са његова становишта. Праведност без љубави постаје окрутност, а љубав без праведности дегенерише у сентименталност и моралну слабост и тако обе морају ићи заједно и бити једно. Христос из љубави и симпатије поче учити свет. Ко је тужан разговара га и теши, ко је болестан лечи га и улева му наду и храбри га. Из љубави је дошао да спасе изгубљене. Тражи љубав према свакоме, истиче вредност личности. Захтева братску љубав а затим свеопшту као што вели Зевјеу: „Љубав је етичка форма свих његових дела и ниједна реч није изречена без ње и ниједно дело урађено. Ова љубав није љубав према раси нити према појединцу, него расе у појединцу, није љубав свих људи нити сваког човека него човека у сваком човеку“ (Ессе ћото р. 171 1178). Љубав треба да расте, да буде стална, сентимент, где је љубав највиши емоционални принцип са идејом вредности живота а њој морају бити подвргнуте све друге тенденције као радост, брига, страх, жалост... Радост је тако рећи Отипаз отипо код Христа и то не само да се туга савлада и лакше сноси него и да се радост рашири што «се тако често не догађа. Како је сентимент љубави спојен са конативним системом тражи се његов изражај у пракси: „Ако ме љубите одржавајте моје заповеди“. МИнтересује се напретком својих ученика и радује се њиховом успеху кад се враћају са мисионарског рада. МИ ако би могло изгледати да је више волео Петра, Јакова и Јована није тако, што се види из догађаја са мајком синова Заведејевих. Не обећава ништа боље него и другим. Пријатељ је свих ради чега га и осуђују непријатељи.

Догоди се често да учитељ не види жељени успех, што га често доводи до љутње а и разочарања. За то је потребно стрпљење и нада, што га помаже да настави рад и не жури за брзим успехом (»Џећтета Атђећ 156 Зааф аш! НоНпипо« вели Кафтег). Учитељ треба да се сети да где он сеје у жалости други може жети у радости. Зато ко има стрпљивости и наде неће никад

"посумњати у крајњу победу свога рада. И Христос је често мо-