Учитељ

О писменим задацима у основној школи 601

код обраде писмених задатака. Да ли се исплаћује потрошено; време или не» Изгледа да тамо, где се тако ради, губи се врло много времена а добија се мало користи, јер се код таквог система, самостални писмени задаци почињу тек у четвртој ГОДИНИ.

Међутим, једино самостални рад развија способност писменог изражавања. Ово традиционално гледиште на поступност при обрађивању писмених задатака има много својих присталица, али има и таквих који се држе другог принципа и раде другојачије. На супрот овом традиционалном гледишту, истиче се захтев да деца, чим савладају технику писања, имају одмах да пређу на обраду самосталних писмених састава. Према овом гледишту већ у другој години имају се давати деци самостални писмени задаци. У прилог овог гледишта говоре многи разлози. Пре свега највећи разлог је тај, што човек има урођену склоност — нагов: за изражавање својих душевних стања. Ово је непобитна чињеница, која се потврђује свакодневном опсервацијом деце још из ранијег детињства. Кад је то тако, онда је сасвим оправдан захтев, да се тај нагон развија својом употребом и вежбом. А видели смо да, кад се ради по поступности, како смо сада изложили, тај се начин занемарује скоро све до четврте године. Друго, само искуство доказује да су деца од осам-девет година у стању да врло добро писмено излажу неке моменте из свога живота, за које је јако везано њихово интересовање. Ради илустрације и потврде горњег става, навешћемо за пример писмени састав осмогодишњег ученика из Толстојеве школе о Јосифу:

»У Јакова је било дванаест синова. Али он је највише волео Јосифа и сашио му је шарене хаљине. — Једном је Јосиф: сањао и испричао је својој браћи, како су они жњели у пољу и снопови су се ваши клањали моме. Мој сноп стоји право, а ваши се једанаест клањају моме. А браћа му кажу: „Па зар ћемо се и ми клањати теби>" А други је пут сањао, како се на небу једанаест звезда, сунце и месец клањају његовој звезди. А мати са оцем кажу му: „Па зар ћемо и ми да се теби МАУ Браћа пођоше да чувају стоку“.... итд.

Овај рад осмогодишњег детета, то јест ученика другог разреда основне школе, за кога Л. Толстој каже да је био средњих: способности, најбоље потврђује мишљење да су деца заиста способна за самостално писмено изражавање, чим савладају механизам писања. Уосталом исто тврде и они учитељи који се не држе код обрађивања писмених задатака, строго оних дидактичких упустава и захтева и кажу да имају увек врло добар резултат. У вези са овим стоји питање, како треба да се поправљају писмени задаци, и какве треба да се узимају теме за њих.

На прво питање то јест како се поправљају задаци, не може се дати један генерални и детаљни одговор, јер код те: радње има много индивидуалних момената. По себи се разуме да се поправка врши на часовима у разреду са потребним комента--