Учитељ

Слободом к самодисциплини 605

повлачи да собом и слабије и даје им смелости да суделују код заједничког говора. Али се слика мења, кад се ради о томе, да се уведе ред у то шаренило од опажања и саопштења, н. пр. да се утврди облик, у коме ће се јучерашњи доживљај унети у бележ„ницу за рад. Ту треба да се сећамо, размислимо и промислимо. Али је то немогућно у немирној околини. Дакле потребно је да деца увиде, како сама ствар тражи, да брбљави језичци неко време мирују. „Сад ћемо да размислимо о насловима глава, које ћемо затим увести у наше радне бележнице! Размислите о томе и прибележите своје предлоге на комадићу хартије!“ (Добар згодан помагач у доброј дисциплини при раду јесте блок, из којега се исписани лист може лако избацити, ако је потребно). Ко хоће да се истрчи, ми га одбијамо: „Та видиш ли, да твоји другови још нису свршили. Немој да им сметаш у размишљању! Можда можеш још нешто да поправиш у твојим предлозима!" Ово разликовање између слободног разговора и уздржаног размишљања мораће се, мислим, најпре постићи старим путем захтевања. Али ако ја у таквим приликама децу непрестано упозоравам на сврху „оваквог држања: „Имај обзира према друговима, који спорије "раде! Не ради се о томе, како ће се што брже одговорити, већ о "томе, како ће се што боље одговорити. Брзина шкоди темељи„лицина истакну“. Тада ће ипак у таквих ученика, који се увек гу-тости. Ми смо ту зато, да сви науче радити, а не зато, да се неко- · "рају напред, да се јави сазнање: „Та ја овим својим начином не "постижем никако оно, за чим тежим. Ја хоћу да ме учитељ хвали, и да ми се саученици диве. Али ме учитељ кори, кад истрчим са својим знањем, а ни друговима није до тога, да им одузмем труд око рада. Морам дакле да заузмем други став, ако хоћу да дођем до циља". У другој групи ученика мора да превлада мисад: „Ми никако нећемо да живимо од рада ових узор — ученика. "Хоћемо сами да докучимо то и оно. Хоћемо да се паметимо властитим размишљањем". Ако се ова схватања постепено утврде -— зацело. се то неће постићи напречац — тада ће радна заједница ученика, која је у стварању, радни ред, који је најпре наметнуо учетиљ, да брани и уобликује као властито добро те ће тако наместо старе, укочене наредбе да ступи живи закон заједнице, која сама собом влада.

Најопаснија постаје сувише велика невезаност у предмету, у којему стоји највише до самосталног размишљања и до само"сталног извођења раднога поступка, наиме у рачуну. Претставимо себи и овде разред, који ради у рђаво схваћеној слободи! У завичајној настави нашло се н. пр., да школска општина има 1345 становника и 189 кућа. Постави се питање: Што би се могло из тога рачунати» Зацело ће се дићи неколико брзоплетих руку и одмах ће се чути одговор: „Сабрати! Не, одузимати! Не, молим, ја знам, множити! О не, делити!“ Негодовање због непромишљености неће нам помоћи. „Дакле четири различита предлога. Сад