Учитељ

606 Учитељ

смо баш исто толико мудри као и пре. Можда ћете још мало промислити о ствари, али ко се онда јави, мораће и да каже због чега хоће овако или онако да рачуна, т. ј. што можемо да сазнамо на овај начин“. За размишљање треба времена, дакле не сме ниједан, па ма да је и готов, да смета. После некога времена позовемо најпре слабије, али кажемо, да нико не сме да ода билоупадицама било смехом, како мисли о предлозима, који ће доћи. Забележимо предлоге и дамо разреду да их испита. Изјаве као: „То је рђаво! С тим се не слажем", одбијамо, при чему неће шкодити мало подругљивости. Деца треба да се навикну да осете као: нешто непристојно, да тврде нешто, што не могу образложити. Из критике свих предлога излази најзад, да преостаје само једна правилна задаћа: да се израчуна, колико људи просечно станује у једној кући. Утврђено је делење. Но сада се често дешава ово. Ми позовемо једнога ученика к табли, он почне: 189 у 134...“ „Погрешно!“ викне један из разреда. 189 у 1345 равно 8 пута... „Погрешно, налази се само 7 пута", одјекне из множине. „7 пута 9 равно 64...“ „Ооох“ чује се негодовање неких мудријих... Што је резултат овакога поступка» Ученик код табле уопште не рачуна, већ бележи само. Заиста рачунају само неколицина ученика и то они, којима је то најмање потребно, јер то и онако већ знају. Широка маса ограничује се на то, да препише с табле оно, што вође диктирају ученику, који стоји код табле. Ако се тај посту. пак удомаћи, доживећемо овај успех, ако једном дадемо да се. изведе делеље без помоћи: 40 ученика имаће 30 различитих резултата. Дакле другачије мора да се ради. Можда овако: Ви ћете: извести делење. Немојте сметати један другога полугласним разговором, и сусед има права да сам рачуна. Ко сврши, задржаће резултат за се, устаће или ће се наслонити, како бих могао да видим, кад сви заврше." Кад дође тај тренутак, што више њих казују резултат, који забележимо. Не допуштамо негодовања или одобравања ни учитеља ни ученика. Испитујемо погрешне рачуне, при чему могу да нам помажу добре рачунџије. Од врло многих, који су погрешили у рачуну тражимо, да виде, зашто су погрешили: „Ја сам рачунао, 4 пута 8 равно 36; ја сам рекао 5 више 0 равно 0, ја сам имао остатак, већи од делитеља“. Таква самопризнања вреде више него ова узрујавања због непажљивости и глупости ученика. Али не опазити погрешке то је зло. Зато треба да се деца толико свладају, да због заборављене децималне тачке одмах не приговарају, већ да сачекају, да ли ће друг заиста рећи: 1 кг. масти стаје дакле 265 дин.

Кад се тако поступа, зацело се ограничује ученикова слобода, слобода да упада, да: чаврљањем смета, да ремети процес рада. Али му остаје слобода, да самостално решава проблеме, да · сам изведе рачун, да критикује друге радове, укратко остаје му ова слобода, која води до самосталнога рада. Ни овде неће најгоре дете само да схвати, чему служи ограничавање његове слободе. Али ће му се сазнање јавити, ако учитељ увек укаже на.