Учитељ

Слободом к самодисциплини 607'

смисао ових мера, које треба да разред као заједницу штити од појединаца, које треба да осигурају што ширу образованост свих насупрот првенства појединих, а на рачун других.

Да дамо још једну сличицу из правописне наставе, која ће подвући горњи ток мисли! Дамо да било што пише један ученик на табли, који није сасвим сигуран. Како ће се владати он при томе» Тамо, где мисли, да зна, он сигурно пише. Али тамо где сумња, ради спорије, креда се зауставља, његов поглед, који пита чини, да саученици разумеју: „Не умем даље“. Радо му прискачу у помоћ парадни коњи. Они шапћу или вичу — већ према навикама разреда — што треба да пише њихов друг на табли. Укаже ли се на табли погрешка, то ће одмах да објави неколико уздигнутих руку или ће злобан смех да каже; „Ми то умемо боље". Ученик ће онда без много размишљања да мало почетно: слово замени великим, ч ћ-ом. Ако позовемо сада ученике да исправе писање на табли, дешава се то често овако: авала је погрешно написана, пише се великим словом и др.

Овакав начин рада зацело не одговара добро схваћеним начелима заједничког рада. Заједнички рад не значи, да сви заједно. одговарају, да заједно утврде погрешку, да заједнички исправљају. Заједнички рад значи, да интереси целине стоје изнад интереса појединаца. Индивидуалистичко становиште тражи: Ти, поједини учениче настој, како ћеш што даље да дођеш, ти мораш да покажеш, шта можеш, мораш да настојиш да претекнеш друге.“ Овом становништву одговара стара дисциплина: нема _ везе према другоме ученику, не смеш да гледаш преко у суседа, нема помоћи за друга! Четрдесет појединачних бића као да су у својој љуштури, електричне их жице спајају само с учитељем, нема међувеза. Отстрани ћемо љуштуре, и спојити их међусобом. Али слобода добивена овако не одговара новом идеалу школске заједнице. У почетку видимо само необуздани индивидуализам. Морамо дакле покушати да развијемо код ученика начело: Разред на прво место. Морамо дакле да сви помогнемо, како нико не би заостао. Ко не иде у корак, смета свима при послу. Ако то применимо на наш пример из правописа, значиће: Ја не помажем другу код табле, већ шкодим њему и разреду, ако му не дам прилике, да сам размишља, ако му дошапнем, ако му, тако рећи, ставим на тањир оно, што треба сам да нађе. Морам му тако помоћи, да он по могућности сам нађе своју погрешку. Дакле: Што мислиш, каква је реч Авалар Де прегледај;, да ли си ову реч добро написао итд.

Јасно је да се таква питања, на која ће одговарати што више ученика, да је такво разумно вођење к проналажењу грешке само онда могућно, ако се ограничи слобода говора код деце. Да би се таква питања могла да постављају треба размишљања, а размишљати се може само, ако се има времена и мира, и то тим пре, кад се жели, да у овим помоћним питањима не суделују