Учитељ

Школска реформа у циришком Школском синоду · 618

испунимо и осећањем одговорности према народној заједници. Није случајна споредност. што су они који су пре сто година створили основе наше демократске државе, из темеља поново организовали школство, Једно је условљавало друго кад је требало да нови облик добије и потпуно нови дух.

И зато је школа остала најдрагоценије благо демократије. Наш народ јг врло добро свестан тога. Он воли своју школу и подноси велике жртве за њу, а понос је наше школе у томе што је ношена народном вољом, од разреда буквараца горе до универзитета, на чијим вратима стоји лепа реч:

"Вољом народа.

Такав однос поверења обавезује. Приморава нас да увек изнова дамо себи рачуна о томе да ли школа одговара захтевима од ње, да ли успеси одговарају жртвама.

Одговор на то данас је тежи него икад, јер је и школа светским ратом повучена у тешки потрес духова. Појавише се. опет противречности, за које се мислило да су савладане, те отпоче једна критика школе и борба за њу која нас је могла заплашити, да нисмо стајали на чврстом земљишту стогодишњег развитка, који нас је упркос свима кризама ми смо их и раније већ имали — одвео напред и навише и који нам даје извесност да ћемо иу ОУ УннОстН већ наћи прави пут.

Зато је, разуме се, потребно понешто што ми се увек наново намеће кад се бавим школским питањима. Пре свега је потребно да се они који критикују школу, што им мало даје, потсете на границе утицаја школске педагогике. Кад.

"Кант каже да у васпитном проблему лежи велика тајна опле-

мењивања човечанства, не мисли се тиме само на школско васпитање. Не треба захтевати од школе да замени породицу или да, још више, поправи грехове васпитања у породици. Зацело школа не треба да учи само читање и писање и да буде посредник извесне количине знања већ и да утиче на карактер, да води децу на стазу, на којој ће постати моралним . људима; али тежиште личног васпитања остаје у породици и мора тамо да остане; тешко народу чији очеви и мајке одговорност за васпитање своје деце потпуно свале на школу!

И друго нешто ми је увек у памети кад говорим о школи: да старија генерација васпитава омладину за будућност која припада тој омладини. Шта знамо ми о тој будућности» Козервет је, ако се добро сећам, рекао једном: „Дете је књига, из које треба да читамо и у коју треба да уписујемо“. Ми уписујемо што смо сами искусили и мислимо често врло мало на то да се у тој књизи већ налази много којечега што противречи нашим погледима и искуствима. Али сазнање овога сукоба не сме нас одвести дотле да ми наше педагоге у тзв.

веку детета учинимо поданицима „Његовог Величанства Де-