Учитељ

Дете без руку 741

говорио му о Тодори. Он ме упутио на Женско друштво београдско. Сетио сам се оне приче народне. Владика рече проти, прота попу, поп црквењаку.. Бојао сам се да би ме Женско друштво упутило опет некоме другом (није тада било у Београду, као данас, пуно женских удужења), те и не одох тамо, већ се опет вратим у Министарство просвете.

Као обично, где се воде дуги разговори, не буде у ствари ништа. Док смо се ми разговарати и договарали, док се решење питања о Тодорину опстанку узимало олако и пребацивало с једног министарства на друго, дотле је јадна Тодора по свршеној школи, везана за кућу, трпела прекоре и подсмехе сурова оца и немарне браће, осетљива, тешко подносила такав живот. Дошао је крај њеном мучном животу. „Скинула је срамоту“ како је говорио њен отац, са честите куће њихове умрла је.

Дете без руку! Рођено без руку За свакога интересан објект. За мене је била бајка Девојка без руку, јер нисам веровао да се може родити дете без руку, и да то дете живи, да расте.

Мислио сам често о Тодори. Сећао сам се симпатичног и јадног детета тога. Што сам више о њој мислио, све ми се јаче јављала жеља да разјасним ту игру природе. Ива је уз“ рок појави на свет оваквога детета. Украдено манастирско јуне и трократне клетве игуманове нису ме могли уверити да је зато требало да се роди Тодора без руку. Тражио сам, преко учитеља њена и преко још двојице познаника својих тачнија обавештења о претцима њенога оца и матере.

Из извештаја, које сам добивао, вадим неке податке. Било је међу претцима, и с једне и с друге стране оних којима је тековина ишла за руком лакше од рада ноћу него дању. Мало који од њих да није заузимао непријатељски став према непознатој им ложи гутемплера. Један се материн предак оженио слепом просјакињом, јер је имала прикупљених прошњом четрдесет дуката. Син те слепице, замлаћен, удавио се у једном потоку, кад је прелазио преко брвна. Сестра деде Тодорина по оцу, горопадна, убила је секиром свога мужа...

Ж

· Вода тече кроз земљу, пробија се кроз брегове, заобилази стене, док не избије негде на површину земље. Крв предака Тодориних претакала се у жиле потомака, носећи собом и клицу нечега абнормалног, док не нађе повољно место за потпуно развиће. У овом случају, у крви Тодорине матере (или оца), зауставила се била та клица, развила се и избила на свет у онакаженој Тодори.