Учитељ

Криза психологије 753

тодолошког додира између ових, иначе тако различних струја новије психологије: обе се служе тумачењем психичких појава, обе траже у њима реализовање смисла.

Напослетку ваља споменути и удео у отварању кризе који је имала психолошка школа, која своје излазиште имау биологији. И код ње је карактеристична опозиција како према рационализму, тако и према механистичком схватању душевног живота. Отуда појаве да ова струја у психологији указује на голему важност инстиката у изградњи и функцији душевног живота (Милер - Фрајенфелс, Грос, Џемс). Телеолошки пак карактер психичког збивања врло одлучно заступа главни претставник неовитализма у биологији Ханс Дриш.

Већ из досадањег излагања може се уочити да је криза у области психологије наступила због коренитих измена у излазним тачкама у психолошком испитивању. Но гледиште: да је психички живот телеолошки оријентисан, као прекретни моменат у психологији, у ствари је само био услов за наступ кризе, јер је тиме отворена могућност разилажења како у погледу предмета психолошког испитивања, тако и у погледу методе испитивања. До тога прекретног момента област психологије су била факта „непосредног искуства", а тиме је у главном самопосматрање било предодређено као првостепена метода. „Непосредно искуство“ као објекат и „самопосматрање“ као метода пружали су психологији потребно јединство без кога не може ниједна наука. И криза а одкада бива начето то јединство.

У крилу новије психологије постоје готово опречности у питању предмета испитивања, које су нарочито изражене у духовнонаучном и природнонаучном (биолошком) гледишту.

Са гледишта психологије као духовне науке објекат психолошког испитивања је структура душе — отуда овом правцу назив структурна психологија — , а под тим се разуме „затворен склоп диспозиција за доживљавање и делање, који је удешен према правцима вредности, — склоп чије је средиште у духовном „ја“ као носиоцу доживљивог вредносног је„динства“ (Шпрангер, цитат у »ЕП. 1 4. пеџете Рзусћ. стр. 168) „Суштина субјективне душе се манифестује у томе: да остварује вредносни свет духа помоћу духовних актова, и с друге стране, да поновно доживљава објективни дух који је уобличен у објективацијама... У свима случајевима је у акцији „смисаостваралачка“_ и „смисаодоживљавалачка“ душа у својој целости“ (К. Воде, Сејфезулјззепасћа . Раусћ., у зборнику Еп ћтипе... стр. 178).

Сваки духовни акт као доживљај није само процес, него је и сам један смисаони склоп с обзиром на вредност коју кроз њега наше ја доживљава или реализује. На пр. вољни акт, мисаони акт и т. д. су склопови, структуре за себе, целине, у

Учитељ. 48