Учитељ

14 Учитељ | _

4 а

уобразио да се његове мисли из његових уста роје: као пчеле и стајао је у једној колиби са метлом у руци да би их растерао“. (Ломброзо.) Као што се генијалне склоности највише јављају лети, тако су и моменти лудила најчешћи лети. и најзад као што се код генија јављају моменти лудила тако се и код лудака јављају моменти генијалности „светли моменти“. „Ове тесне везе и многобројне додирне тачке између генија и лудила показују — вели Ломброзо — да се оба душевна стања у једном те истом индивидуу не искључују, шта више они могу у истоме човеку стајати једно поред другога, чиме се наравно не тврди да једно друго може заменити .

Тврђење да је генијалност у непосредној вези са луди“ лом, да је она у ствари само нека нарочита форма лудила. јесте први главни момент у Ломброзовом учењу о природи генија. Други главни момент у његовом учењу састоји се у тврђењу да је генијалност условљена епилепсијом. По њему су од епилепсије патили: Јулије Цезар, Апостол Павле, Мухамед, Карло Велики, Петрарка, Молијер, Петар Велики, Ришеље, Наполеон, Хенден, Флобер, Достојевски и многи други. „Мухамед је после епилептичког напада имао увек визије. „Често ми се приказује анђео у људском облику и говори са. мном. Често чујем јаукање мачака, зечева и звоњење звона; тада патим много“. После таквих појава био је веома тужан и урлао је као нека млада камила“. — „Ришеље је за време једног напада умислио да се претворио у коња, рзао је и скакао је око једног билијала, али кад је дошао к себи ничега. се више није сећао. Ово нам јасно показује да је то био епилиптички напад". Али „ниједно посматрање — вели Ломброзо — не подупире јаче моју привидно парадоксалну теорију, по којој је падавица један од предуслова генијалне склоности, него биографија Наполеона. Јер прво он је несумњиво један од највећих генија, који су икада живели, друго он је имао не само мање познате појаве психичке епилепсије т.ј. моментани губитак свести, огромну, неосновану плаховитост, већ и што је било веома познато епилептичке грчеве са истовременим губљењем свести и изнемоглошћу, која после тога следује". Наполеона су епилептички напади чешће спречавали да. приведе крају своје стратегиске планове. Наполеонов случај нам пружа јасан доказ да падавица и генијалност у једном истом човеку не само што могу постојати заједно, него се шта више и спајају једно с другим. А пошто такви случајеви нису усамљени није невероватно — закључује Ломброзо да се генијалност заснива на епилепсији.

Остаје нам још да бацимо критички поглед на Ломброзову теорију 0 генију. Ломброзово учење — као што смо видели засновано је на претпостаци да је генијалност болест ума, да је она у неминовној вези са лудилом или епилепси-