Учитељ

Да ли је могућа теорија образовања као наука 138

о томе мисле (деђаско или нужно) или субјективно опште важење. Опште објективно важење може припадати само појму. Код слике образовања може се говорити о општем важењу само у смислу признавања извесног идеала образовања од стране свих васпитача као обавезног за њихово деловање. Дакле у смислу субјективног општег важења. Међутим таква слика образовања је немогућа.

" У својој дефиницији идеала образовања, Кершенштајнер стварно није поставио „појам“ него своју слику коју је шематизирао у облик дефиниције. А то је учинио стога, да би могао извести дедуктивну науку о.убразовању, којој на врху мора стајати најопштији појам. — До свог полазног појма Кершенштајнер је дошао гледањем у суштину, гледањем у биће образовања. Шта је „суштина образовања“. — Очигледно, такав уобличени облик душе, који се сме назвати образовање. Али то већ претпоставља појам образовања! Иначе како бисмо знали да је тај облик образовање. Кершенштајнер настоји да до суштине васпитања дође путем „развоја човека. Међутим развој се дешава по законима рашћења, а то није васпитање. Образовање се постиже под свесним и намерним деловањем, а ово претпоставља „слику циља“, која лебди пред очима васпитача. Уопште нејасно је и несхватљиво, како би се применила та метода гледања суштине. Др. Блетнер признаје, да и поред тачне студије, он то не зна. —

Кершенштајнеров васпитни едеал је индивидуалистички, а васпитни идеали нису увек такви били на пр. друштво, национална држава, црква као васпитни идеал. Васпитни идеал се не замишља почев од индивидуе, него од објективног духа. Васпитни идеали увек почивају на специфичном избору и сређењу одређених вредности, које онда приступају индивидуи с објективним захтевом, да је уобличе према себи. Кершенштајнеров васпитни идеал је у ствари далеко од тога да буде опште човечански, да важи за све просторе и времена. Кершенштајнер хоће једно — појам, а даје нешто друго — слику. Зато и није дао науку. Никада наука нема да налази, како се нешто „ради“. То је ствар практичног разума. „Педагогика“ је вођење у увођењу и васпитање, практични мисаони поступак који проистиче из живота и управљен је на живот — али није наука.

Две су основне заблуде у Кершенштајнеровом делу: прво, да је његов васпитни идеал вечан, опште важећи и друго, да је његово дело наука. У његовој „педагогији“ спојили су се неоргански „наука“ и „васпитање“ са превагом овог последњег. А разлика је између научника и педагога. За педагога није сазнање центар живота, док научник вели: „Ми претпостављамо, да чисто теоретско посматрање света има своју сопствену вредност, и ко у интересу таквог посматрања не на-