Учитељ

Да ли је могућа теорија образовања као наука 211

истина, лепота, мудрост и др.) и појмови (на пр. биће, живот, вредност и др.). Кершенштајнер је на основу општег развоја човека од његовог анималног бића ка духовном, дошао до свог формулисања језгре идеје образовања, коју смо изнели у претходном чланку: Он за њу тврди да има опште важење и да се на тако формулисаном предмету може изградити теорија образовања. Др. Блетнер то пориче.

Разлагање др. Блетнера о појму „важења“ показује, да он не разуме суштину важења. Без сумње је да има врста важења: вредност једног истинитог става има другу врсту важења, него вредност неке пријатне гозбе. Али нема другу врсту важења од вредности на пр. једне моралне радње или неке естетске слике. То нису разне врсте важења, већ разне врсте добара (став, радња, слика), на којима се показује једно важење вредности, наиме објективно важење. Правно важење, које наводи др. Блетнер, уопште није вредносно важење, већ свесно захтевано законско важење. Закон при томе може бити објективно без вредности. Тако исто и васпитно важење је само признавање прописа и норми за васпитно деловање, при чему остаје нерешено, да ли су ови прописи или норме збиљска добра т. ј. носиоци објективно важећих вредности.

Кершенштајнерову формулу идеје образовања Блетнер назива: класни појам „образовања“, којем би припадало важење сазнања (објективно важење), а појединим сликама (појединим идеалима образовања) овога класног појма припадала би сасвим друга врста важења, васпитно важење. Међутим, образовање није никакав класни појам; образовање је идеја. Као што се зна, идеје су равнајуће тачке мишљења, сазнања, хтења, деловања. Поједини идеали у којима се појављује идеја, важе само због тога као вољни циљеви, у колико потичу од једне важеће идеје. Дакле, тај поједини идеал образовања вреди не због тога „јер има свој пун смисао и место у систему деловања“, већ обратно: у одређеном систему деловања има своје место јер „вреди“, јер имају важење прописи и норме у којима се испољава. Ако ти прописи и норме имају објективно важење, онда је ово „васпитно опште важење“ исто као и важење сазнања. Неизводљива је строга подела између важења сазнања и васпитног важења.

Исто тако није тачна ни др. Блетнерова разлика између општег важења и субјективно важење, јер „признат од свих који о томе мисле“ (субјективно важење), може бити и појам који обухвата све могуће предмете (објективно важење). Нешто што има „општу“ вредност има је и онда, кадо њему нико ништа не зна. Ово важи за све појмове и идеале; или