Учитељ

Марија Монтесори и нормално дете 215

школе. Подозриво је и то, што се у Монтесоријевим школама може само неколико часова присуствовати предавањима, док се не дозвољава проборавити неколико дана ради подробнијег упознавања практичног успеха.

Холандски професори педагогије не шаљу своју децу у

њене школе а и признати педагози и психолози као: ђегл, Сртапрегт, СЛаратеде, Готађатдо Кафсе, Кетаећепзћејет, Пезеу, а у Холандији проф. Сапипе оштро критикују тај систем. с Монтесори не познаје нормално дете. Радила је само две године са нормалном децом, а за то време није могуће упознати децу. Не разуме живот илузија код раног детињства. Вели: „Игра фантазије је појава свесног болног сиромаштва“. Она мисли да деца јашу на дрвеном коњу, зато што немају правог. Познато је пак да деца и богатог сељака јашу на дрвеном коњу (на дршку од метле). Монтесори не види оно што је Штерн истакао: „да у способности маштања лежи велики извор весеља за дете. И ако се Монтесори позива на Канта да права уметност води природи, често се догоди да се у њеном систему једва говори о природи. У једном говору 1922 у Брислу рече: „Играчке нису психичка средства, које су потребне детету. Иза неког времена ће оне ишшчезнути. Види се да мало познаје душу детета јер су деца увек уживала и уживаће у играма.

Позната је дечја радост на њиховим уметничким про-, дукцијама код цртања — док г-ђа Монтесори као педагог вели: „Ова одвратна примитивна цртања, на које модерни психолози много полажу као документа дечје душе, нису ништа друго до гадни одзиви духовне несавршености. Она показују децу са неизвежбаним оком, неспособним рукама, чија је душа неосетљива за лепо и за ружно, и слепа за истинито и за неистинито. Сва документа таквих психолога, који децу у школи проучавају, не откривају душу него заблуде душе. А нарочито цртања са својим монструозним награђивањима показују најјасније шта је човек без васпитања. „Монтесори не оцењује ове цртарије према душевном развитку детета, него као да су цртарије одраслих образованих. Ово се слаже са ње-

ним мишљењем о теорији рекапитулације коју заступају теоријски и практички На : Пезеу. Она ту види „материјали стички данас преживели појам." Чудновато да она није опазила што сваки посматрач деце опази да постоји сагласност између развитка појединца. и целог човечанства» Проф. Сиппо вели: „Гђа Монтесори хоће да запречи деци улазак у њихово царство под изликом да се деци не да илузија место стварности, него их треба зато васпитати да стварност потпуно опазе. Цели њен систем иде да спречи живот фантазије код деце. Тим она не затвара само вечни извор весеља код деце, него им одузима и најлепше средство самообразовања...“ Он