Учитељ

Марија Монтесори и нормално дете 215

имају одређен ред при узимању јела. Пазе на старост детета, неким жељама удовоље али бирају на темељу свог искуства и увиђавности. .. Исто као што у школи где раде два учитеља и то један врло лако ради са успехом док други кубури са непажњом. Тако и разумна мајка ради са јелом и разуман учитељ са духовном храном, води рачуна о старости али даје храну и принуди дете да је асимилира. Колико их је само зажалило што у детињству нису натеривани! Па и слобода учења у Монтесоријевим школама није као што се истиче, јер дете не сме радити са наставним средствима шта хоће и жели, не сме се играти разних игара, јер би тако по Монтесорију настала највећа душевна збрка код деце. А ово противречи потпуно њеном начелу: „Потребно је пустити да се дете слободно развија." У школи у Барцелони, коју је водила сама Монтесори била су само нека наставна средства, док није било прибора за играње па чак ни гомила песка и ако је ту био врт. Како се под таквим приликама може говорити о слободном спонтаном развитку детета»

Ред и дисциплина у њеним школама узорни! Монтесори вели: „У њима (деци) је настала нека врста чуда. Може се испоредити са оним што се види код одраслих: поправљање и светост, моћ мученика и апостола, постојаност мисионара и послушност монаха. Ништа се друго у свету не може испоредити са дисциплином у дечјим домовима. „Али је стварност друкчија. Посетилац у Барцелони опазио је како једна деца тргају лишће и гране с дрвећа, друга се туку, трећа задиркивају и исмевају једну девојчицу... У Холандији су многи родитељи на рачун овога извадили децу из Монтесоријевих школа. Слобода може доста користити код врло тактичних учитеља и врло малог броја деце, али као општи систем и са разредом од 40 деце мора доживети потпун неуспех.

Монтесори неће да зна за казну и награду. Награде и казне нису тако зле како она мисли. Дете које испуњава добро своју дужност сме се једанпут наградити. А и без казне не иде. И природа казни и то строго.

Познаје ли Монтесори наше обичне школе» Из њених погледа види се да их врло слабо познаје. Изгледа да мисли да. своја начела не треба испоредити са начелима других школа. Када би бар у неколико познавала основне школе не би никад тврдила да дете након четири године не може лепо писати, да. је после девете године касно граматику учити, да деца у обичним школама не раде, него да сам учитељ ради, да се сузбија самосталан рад детета, да деца слушају досадна предавања, да са страхом раде своје задаће, да им се тела муче и пате, да |Е учитељ тиранин... У методици је присталица старих назора. Разуме се-да се много штошта има поправити у школама =

"али би било погоршање увести њен систем у школе. ..