Учитељ

7.

Сеоски васпитни заводи у Немачкој 220.

У погледу ђачке самоуправе ови васпитни заводи су створили врло много и могли би у том правцу послужити за узор јавним школама. Нарочито су корисни и значајни покушаји у Оденвалду, Шарфенбергу и Јуисту. Са гледишта ђачке самоуправе васпитни заводи су врло разнолики, јер је сваки од њих створио друкчије установе, које одговарају индивидуалним особинама наставника, управника, ђака и развитку завода.

Уметничком васпитању у заводима је поклоњена највећа пажња, управо оно стоји у тесној вези с појавом и развитком ових установа. Свака школа у том правцу има другу сврху. Јуист је чувен и ван границе Немачке са својом позоришном делатношћу, Викенсдорф има опет чувен музички реноме, Солинг сликарски.

Телесно васпитање заузима исо тако важно место. Омладински покрет, коме је оно било најважнији циљ и који је проповедао игре, путовања у природу, ниче у исто време, кад и појава ових завода. Доктор Пелцер, бивши светски шампион у трчању, је учитељ телесног вежбања у Викенсдорфу.

Целокупна настава изводи се уз активно учествовање и сарадњу васпианика. Проблем радне школе на европском континенту почео се у обимном опсегу решавати прво у овим школама. Резултати наставе су јасни: свукуд се осећа самопоуздање и саморадња код васпитаника. — Но ипак добија се општи утисак, да је у овим заводима васпитање испред наставе. Ако на крају сумирамо резултате ових завода, морамо им признати пионерски карактер и рушење окамењених школских традиција, затим њихов знатан утицај на телесно васпитање и ђачку самоуправу.

Међутим ове школе имају и своје наличје. Пре свега ове школе су одређене за децу немачке плутократије (изузетак чини Викенсдорф и Шарфенберг) и децу академски образованих сталежа. А ми знамо, да су обе ове класе моћни стубови немачке реакције. Сви идеали хуманизма, правичности и напретка ишчезавају, јер се деца по свршетку школе враћају у старе прилике и односе. Значајно је, да се апсолвенти ових школа не одају наставничким и васпитачким позивима, који би им омогућио пропаганду идеја и циљева, којима су били упућивани; ови абитуриенти се одлучују за велику трговину, банкарство, адвокатуру, а знатан број за војничке позиве.

Други недостатак у овим реформним школама је у томе што је у њима много одушевљења, осећања и пожртвованости, али врло мало научне методе. С именима неких водећих личности (Винекен) срећемо се у литералури, али то нису ни педагози ни психолози научног гласа. Реформно школство не сме никад сићи с терена научне праксе и теорије, јер је то