Учитељ

242 „Учитељ

старо доба, када су наши стародревни Словени, на острву Рујану (сада Ригену), приносили под липама жртве својим древним боговима, са религијским играма и песмама око жртвеника...

Ту, дакле, под том словенском липом, почешће сам седео, одмарајући се, и маштајући о много које чем, у оно "велико доба, у другој десетини двадесетог столећа, кад су наши Јужни Словени крвљу својом исписивали Историју своју и светску.

Неколике, од многих тих калеидоскопских слика мојих маштања и размишљања, нисам могао а да не фиксирам у своје особене свеске, одакле их сада преносим овде.

Храстови наши, као што већ рекох, засађени су на тој ливадици. Сви су они ту поређани ради ботаничког упоређивања, а и ради лепе живописне слике једног малог храшћака. Ту је и слаткић, сладун или слатка граница (Опетсиз соттетја, Ки), и ситна граница или какрит (Опетеив риђезсепх, МУША.), па лужник, дуб или горун (ЏОмегсив Кори, [). То су три наша. најдуговечнија храста. Затим су ту и бељиг или љутиг (Опегепа зева ота, У.), па дер (Опетсиз сета, |), па и (петсих

„Тола. (055), који је Панчић унео у Ботанику“), као географ-

ски наш, по једној гранчици, коју му је донело неко чобанче, кад је био на ботаничкој екскурзији, са иначе неприступачног места.

Сви су ови наши храстови ту, на Ливадици Вечности, у свом родбинском друштву, где су се примили и ужилили, засађени рукама ђачким и мојим, и где сад мирно расту и напредују, у свом дрвеном детињству, а где ће, у доба свог мужанства и зрелих дрвета, опомињати, својом дуговечношћу,. савременике своје на њихов кратковечни живот људски. “

У свом маштању ја понекад замишљам, како ће после неколико стотина година изгледати ова наша данашња Ливадица Вечности.

ж) Види Панчић, „Флора Кнежевине Србије", 1974, стр. 628 и „Шумско дрвеће и шибље“, 1871, стр. 127.