Учитељ

368 Учитељ

„сврху и прогласиле. саме себе за алфа и омега живота, па су чак неке и радиле у супротном правцу од циља због кога су постале.

Савремена школа, коју у последње време називају и „стара школа", иако није баш дошла дотле, ипак не даје оно што се год ње очекује. Укалупљена у формуле, програме, распореде, који су — поред других узрока — један од главних њеном духу мртвог вербализма, она се, одметнула прилично од живота и "прогласила: ја сам сама за себе живот!

И кад је у току свога развитка народна школа преболовала схоластичку епидемију, затим потпуну потчињеност црквеном "утицају и друге разне невоље, њу су напослетку потресли гласови педагошких класика: приближимо себе природи а школу приближимо животу! Данас се ове речи тумаче још правилније: школу не. само да треба прилагодити животним потребама, већ "она мора и сама бити део живота.

Не бојимо се од опасности да овде не упаднемо у утилита"ризам. Напротив, ако баш поставимо за циљ васпитања образавање моралне воље, јасно гледајући на ствари видећемо да се ван живота не може створити неки замишљени морал. Морални принципи нису нешто ванискуствено, већ их је људска заједница створила као правила, која регулишу односе међу људима. Отуда и долази да се у друштву сматра оно за морално што је за за_једницу добро а неморално је што је за њу нецелисходно.

Кад се на тај начин посматра ово питање онда је разум-љиво зашто су у разна времена и под другим условима живота „људи имали и различита схватања о моралу. Дакле, чак и морал је израз животних потреба заједнице, па према томе школа која изгуби везу са животом је као и биљка која је ишчупана из "земље. „Две провале, између садањег живота учениковог и ње говог живота пре и после школе, морају у будућој школи да "нестану".

И рађа се нова школа, школа будућности, школа рада или ако хоћете тачнији израз, који је први употребио Петар Бове. директор института Ж. Ж. Русоа и професор универзитета у Женеви: активна школа.

Има већ организованих активних школа у Немачкој и Ру«сији, Швајцарској и другим земљама на свету, али међу најуређеније спадају бечке школе, што доказује њихова многобројна посета од страних претставника педагошке теорије и праксе и посета многих група и личности, које се занимају школским приликама. За последње три године Беч су посетиле групе због проучавања школа: из Албаније 1, Амереке 148, Аустралије 1, Белгије 1, Бугарске 4, Кине 1, Данске 13, Немачке 634, Енглеске 53, Естоније 18, Финске 11, Француске 9, Гфаке 2, Хо-