Учитељ

388 Учитељ

Мила Шевић: Српски песници на мађарском језику, прештампано из Гласника историског друштва, цена 10 дин.

(Ова књижица г. Шевића приказује, углавном, расправу Др. Јосифа Бајзе, професора хрватског језика на будимпештанском универзитету, о српским песницима на мађарском језику. Бајзина расправа је изишла у часопису Будимпештански преглед (Видарези Блетје, 214 књ. 622 свеска, 1929). — Није без интереса, да знамо које су писце и шта Мађари преводили из наше литературе. Почело се народном поезијом — изгледа да смо се ми уопште „претставили“ Европи нашом народном поезијом (и то је још једна њена благотворна улога). Најпре је преведена Хасанагиница (по Гетеову преводу). Михаило Витковић први преводи народне песме с оригинала, али само неколико. Први мађарски песник који је превео читаву књигу песама (102 лирске и 21 епску песму) јесте Јожеф Секач. Затим ће се јавити више преводилаца са својим преводима народних песама. Многи од ових превода имају и песничке вредности, а понеки преводилац је уводио сликове у наш десетерац, јер „поред слабе песничке способности преводиоца, једва су звучали као стихови. ·

Од уметничких песника, први је Змај кога Мађари преводе; то је свакако дошло отуда што је и сам Змај био пријатељ мађарске књижевности, преводио с успехом Петефиа и Арања. Преведени су Змајеви Ђулићи и то у целини, и то је „у мађарској књижевности једини покушај да се читава лирска књига једног српског песника да у мађарском преводу". Иначе, превођене су поједине песме или састављане антологије из дела различитих песника. Али, уопште, Змаја су увек највише и најрадије преводили. Даље се преводе Бранко Радичевић, Лаза Костић, Стеван Каћански и Мита Поповић (не велики број песама). Прву антологију је дао Иштван Сасија (блазљу Тђуад). Он је превео сто четрдесет и шест песама од четрнаесторице наших песника (1910 год.). У предговору су животописи песника, раБени по Историји српске књижевности од Јована Грчића. Ту су песме Бранка Радичевића, Змаја, Јакшића, Каћанског, Шапчанина, Мите Поповића, Ј. Грчића Миленка, Војислава Илића Милорада Митровића, Милете Јакшића, Алексе Шантића, Милорада Петровића и црногорског краља Николе. Овом антологијом преводилац је први опширније упознао Мађаре са нашом поезијом. После ове антологије врло је важна једна друга, под насловом Босиље. Ту ће већ бити и Дучић и Ракић. Што је важно, преводиоци су лепо обавештени какво место ова два пес“ ника заузимају у нашој поезији (Дучић је заступљен са десет песама). Још су ту Светислав Стефановић, Велимир Гајић, Милан Ћурчин, Вељко Петровић, Сима Пандуровић. Преводиоци су се углавном управљали по Антологији Б. Поповића, али се доносе и песници којих нема у њој: Милош Црњански, Тодор