Учитељ

432 Учитељ

доба (Гален), човечја душевност зависи од четири главна сока телесна (хумора — влаге, течности). Ученик Аристотелов, Теофраст, описао је још 319 г. пре Хр. око тридесет људских типова у своме спису „Карактери“. Његово је дело много касније превео и прерадио француски писац Лабријер у својим „Карактерима“ (1688 г.). Људске карактере су проматрали и уметнички приказивали драматичари свих векова и свих нација, као Шекспир и Молијер, Гете и Шилер, а од наших Стерија Поповић, Лаза Костић, Иво Војновић. Корисне прилоге проучавању карактера дали су немачки философи Кант, Шопенхауер, Лоце и Вунт. У Енглеској су проучавали људске карактере научници Стуарт Миљ и Бен. У Француској су се бавили питањима ове врсте научници Рибо, Фује, Полан, Пајо. Са лекарског гледишта проучавао је карактере др. Карус, у својој „Историји развића душе“ (1848 г.). Педагог Банзен дао је име науци о карактерима у својим „Прилозима за карактерологију (1867). Примена психологије у привредном животу, у медицини, правосуђу, а нарочито у васпитању, довели су до претресања главних проблема: личности, карактера и темперамента. Примењене су не само психолошке већ и биолошке методе. Хенинг, Гизе и Шулте применили су експерименталне методе" за проучавање карактера. Под утицајем животних потреба развила се истраживања о даровитости, психотехника (Минстерберг, Штерн, Мојман). Широко засновано истраживање о људским карактерима може се рачунати од 1900 г. на овамо. Карактеролбгија описује разне облике карактера у њиховој међусобној вези и односу ка тепераментима. Клагес је објавио своје „Принципе карактерологије“ 1910 г. Код · њега се опажа утицај философа Ничеа. Карактер је испитиван и са психиатриског гледишта. Примењена су опажања ненормал“ ног душевног живота, затим физиогномика, мимика, а нарочито графологија. Испитивања живчаних лекара кретала су се махом у вези са психотерапијом и психоанализом (Фројд). Поред психолошке карактерололгије развила се и биолошка карактерологија. Невролог др. Е. Кргчмер објавио је 1995 г. своје дело: „Телесна грађа и карактер“. Може се рећи да развиће модерне психологије и карактерологије тече у правцу опште биологије и медицине. Важност карактерологије као нарочите науке види се још из назива Берлинског друштва за психологију и карактерологију. Кад запитамо за суштину карактера, добићемо ове одговоре. Наш психолог, г. др. Бр. Петронијевић сматра карактер као скуп вољиних диспозиција, а у ширем значењу (у психолошком смислу), карактер је идентичан са скупом свих психичких диспозиција. У ужем значењу, карактер је идентичан са моралним вољним диспозицијама (карактер у етичком смислу). Марион, у својој „Психологији примењеној на васпитање“, вели да је карак-тер, у ширем смислу, укупност свих душевних подобности једне