Учитељ

404 Учитељ

2) Што се тиче одраслих много је већи број ејдетичара међу необразованим, а нарочито међу онима који као такви живе у самоћи, као што су сточари и овчари, него међу академичарима. Међу уметницима, и то међу вајарима и сликарима, има их највише. Интересантно је, да је Крох, испитујући ејдетичаре према занимању њихових родитеља, утврдио, да се међу децом ове врсте уметника налази 90% ејдетичара. Међутим међу децом родитеља других професија тај је проценат знатно мањи. Из тога би се могло закључити са Крохом, да је наслеђе важан фактор ове ејдетске способности.

3) Што се тиче пола, утврђено је, да јен међу младима као и међу старијима већи број ејдетичара међу особгма женског, него међу особама мушког пола. Што се тиче жена, нарочито је честа ејдетска способност код гравидих жена. Отуда има предела, вели Крох, у којима се као сигуран знак трудноће код једне жене сматра то, кад јој се привиђа воће које жели да једе.

Као најважнија од горе побројаних истина сматра се то, што је тако велики број ејдетичара међу младима испод 15 година, за разлику од старијих особа, међу којима је број ејдетичара врло мали.

Отуда се закључује, да је ејдетско претстављање одлика душе младих пре пубертета, и да са пубертетом настаје т.зв. метаморфоза њихове психе, т.ј. из те једнообразне форме претстављања постају путем диференцирања оне форме претстављања које налазимо код одраслих, као што су паслике разне врсте: негативне, позитивне и Фехнерове паслике снова, затим визуелне претставе, хипнагоге оптичке појаве, илузије, халуцинације и псеудохалуцинације. Међутим има чињеница које говоре против ове претпоставке. Тако нлр. сам Крох, који нагиње овоме схватању, наводи пример једног ејдетичара, који је тек од своје 15-те године задобио способност да производи ејдетске слике, па поводом тога вели: „Изгледа наиме да сеу истини налази случај, да се способност за ејдетско претстављање јавља тек са пубертетом, тј. да тек од тог времена субјективна опажајна слика заузима у целокупном психичком механизму личности ону доминантну улогу, која је према на"шим искуствима несумњиво могућа“.) Ипак Крох тврди као несумњиво, да губљење ејдетске способности стоји бар по времену у вези са пубертетом,) и „да са наступањем пубертета обично ишчезава способност произвођења ејдетских слика. Само релативно мали број ђака припадаше и доцније изричном ејдетском типу".“) Међутим Ханс Хенинг, који изрично тврди, да ејдетско претстављање јесте битна и једина форма дечјег прет-

5) О. Ктоћ, н. нам. сте бб

2) Н. н. м. ст. 47—48. з Н. н. м. ст. 126.