Учитељ

| | |

Слободна школа 48%

чењу. Главне погодбе о којима мора водити рачуна, кад заводи ред у школи, јесу ове:

1. Васпитач не сме изрицати казну кад је у гневу, јер гнев: лако одведе човека у претераности, које изазивају неправду.

2. Пре него што се предузме кажњавање ученика, треба применити дидактичка средства, као што су савет и поука, јер се не може спорити истина, да деца често греше и из незнања, а не увек из неваљалства.

3. Добар школски поредак искључује пренагљено и шепртљанско суђење, те је с тога нужно да се сваки дисциплински случај претходно добро испита и процени, а кад се пресуда донесе, пресуда праведна, онда се мора доследно извршити у свима истоветним приликама.

4. Индивидуалност ученика је један фактор, који има пресудан значај не само за наставу већ и за дисциплину, и разборит учитељ никад неће исто мерило примењивати подједнако на све ђаке. У

5. Онај који хоће другога да васпитава мора своје речи и своја дела подесити тако, како би у свакој прилици могао: служити за пример својим потчињеним субјектима.

Немогућно је детаљисати све појединости од којих зависи разумна организација школског поретка. Дисциплина није само. репресивна сила, која сузбија штетне тенденције, већ је она и стваралачка активност, која потстиче и добре склоности и радње. Као таква она означава у ствари смишљено вођење целокупног васпитног дела, и због тога има много замашнији делокруг него што се обично мисли.

Педагози су увек склони да при расправљању питања о школској управи наглашују снажно моменат љубави, која треба. да постоји између наставника и ученика. Кад ђак — каже се. — воли свога учитеља, онда ће га слушати без противљења, али да би учитељ стекао ученичку љубав нужно је да им љубав најпре пружи сам. Јер љубав рађа љубав, а мржња изазива мржњу. То је, међутим, много лакше рећи него остварити. Неоспорно је да између васпитача и васпитаника треба да постоје пријатељски односи, али је неоспорно и то да пријатељство има својих граница. Када -би сви ученици били вредни, послушни, пристојни и разумни, онда би дисциплина била излишна; онда бисмо збиља могли, као Толстој, допустити учени-