Учитељ

Јогунство 509

које су разноврсне, неминовне и у честој употреби. А дете, које је за то „јогунство' кажњено, увлачи се у себе и у дубини своје чисте душе, својом малом али појављеном гордошћу, почиње из дна своје топле душе презирати извршиоца казне и власти његову над њим. Такво и на тај начин створено душевно стање, упућује кажњеног „преступника“ на нове „подвиге“, нове „преступе", који собом доводе редом даљу примену нових и све јачих мера (казни) васпитне дисциплине и најчешће индивидуалног схватања ових од стране извршиоца њиховог. Исто тако, у животу деце наилазимо често и на појаве клонулости дечје при раду, кад им извесан посао одмах не пође за руком. И такву децу сматрамо кривцима, кажњавамо их или њихову вољу потчињавамо нашој, сматрајући да се дечја воља, „упорност“ мора сломити. Али се заборавља при овој мери на индивидуалност и природу детета; заборављају се страшне последице овог насилног ломљења и савијања воље дечје. Нерви и укротитеља и „јогунице“, добијају два супротна стања: првог искиданост, другог отупелост, управо она стања, која пружају верну слику негативног васпитања.

Тако се, на ове начине, смисао и рад васпитања, као посао помоћи и солидарности, љубави и продуктивности, претвара у поприште неприродне борбе младог нараштаја противу старијих, управо противу њиховог система васпитног делања. Та борба добија поступно све оштрији карактер аномилија и изопачености, јер сасвим природно, она резултира као природна последица систему васпитања одраслих, који васпитавају дете не ради детета, будућег човека, већ ради себе и за себе. Има, например, родитеља и данас, који своје кћери не удају само. зато, да се не би раставили од њих; или не дозвољавају својим синовима, да се спреме за неки користан посао, који се синовима допада и за који осећају природне склоности, већ их упућују на послове, који се њима —- родитељима допадају. Неки родитељи, још рођењем свога детета, избирају му и одређују професију и упорно се старају, да га кроз школу упуте тој професији, не водећи никада рачуна о томе, да ли је њихово дете погодно физички и духовно за ту професију и да ли ово воли и жели и њихово дете. У већини случајева дете је лутка, у рукама одраслих; оно је управо створ одређен за патњу и мучење. Једном речју: ми одрасли у већини не разуммо децу, јер већина одраслих тражи увек човека у детету, не мислећи на то, шта је оно пре, него постане човеком. _

Насупрот овоме, Русо истиче; „да природа захтева, да дете у детињству, буде само дете, пре но што би постало одраслим —- човеком. Ако ми будемо настојавали, да тај природни поредак нарушимо, онда ћемо тиме од деце створити стармале, тј. брзо и вштачки сазрео. плод, који неће бити ни зрео ни укусан, ни свеж, нити за оставу способан: ми ћемо добити, другим речима,