Учитељ

512 Учитељ

јер и ти елементи, као такви или се довољно не схватају у њиховим поступцима, или се погрешно противу њих употребљавају, тешке и оштре, ничим не оправдајуће, море.

Према извесним педагошким идеолозима, рекло би се, да данашњи систем школе, тежи једној врсти нивелисања путем ограничавања бујности дечје енергије и угушивања полета њихове маште, да би у детету развили потчињеност духа, звану „послушност", и „покорност“, која се врло често граничи са страхом, који је у прошлости до земље сагибао цело човечанство. По интенцијама и критичким рефлексијама ових идеолога, данашња школа — којој се већ ставља као. оштра супарница „нова“, „савремена“, „активна“, „радна школа“ и „школа животне радне зједнице" — сматра, да је покорност воље најјаче средство у борби противу дечјих поступака, који нису у складу са теоријским циљевима школског васпитања. „Сломите у детету вољу, да не би пропало“, пише Џон Весли, „укротите му вољу, чим почне да говори, па чак и пре тога. Натерајте дете да ради оно што му се каже, па ма га десет пута узастопце тукли. Сломите му вољу, да би му спасли душу“. (по Виљему Џемсу). Ето суштине схватања старе школе и старе педагогике, које нису мариле за континуитет између себе и анатомије, хигијене, биологије и индивидуалности дечје. Покорност воље је било најјаче средство у прошлости противу оних, који су сметали ондашњем социјалном уређењу.

Ово се врло добро знало и искрошћавало за све време ропства човечанства, кад се увек тежило угушити вољу и уништити и последњу могућност појаве слободне. мисли у човеку. Стари жреци на западу (свештеници) љубоморно и суревњиво чуваху тајне знања; средњевековне папе, гоњаху људе жељних знања, радозналце и људе слободне иницијативе; инквизитори огњем и мачем угушиваху смела испуњења човечјег сазнања; језуити жељаху да људи буду њихово послушно стадо. — Сви жељаху једно: укротити јогунце, стварајући људе послушним и безличним створовима. Сетите се; „Великог Инквизитора“. Зар он није те исте мисли гајио, кад је говорио своме Узнику: „Слобода, слободна мисао и наука заводе људе у тако пусте крајеве и тамне кланце стављајући их пред таква чуда и не"разрешиве мистерије да једни од ових: непокорни и свирепи истребљују сами себе; други непокорни али изнемогли и истрошени, истребљују једни другог; а трећи, остављени себи, немоћни и несрећни, падају ничице ногама и вапију: „Да, да; ви сте, сад видимо, оци у праву; ви сте једини, који владате и познајете "тајне његове и ми се ево враћамо к' вама: спасите нас од нас самих! А затим: „Тада им ми пружамо тиху, благу срећу и утеху, утеху и срећу немоћних бића, јер су они као такви и постали. О, ми их убедимо, најзад, не гордећи се, јер си нас Ти уздигао, и тиме нас научио, да будемо у томе горди; уверили