Учитељ

516 Учитељ

буде преобраћен у складна и потребна својства, којима ће зло бити замењено добрим. Треба девет до десет пута прогледати кроз прсте дечје поступке, уздржавајући се директне интервенције, која врло често само шкоди а ретко користи. Зато смо дужни себе васпитати, навикавати и тиме омогућити, да смо у стању све своје моћи, енергију, бригу и настојавање посветити и упутити стварању најбоље, најпогодније, најудесније и пријатне средине, у којој ће се дете, над потребним околностима васпитавати у слободном духу свог умног и физичког развијања. Васпитач је дужан оштро и добро разликовати упорност, непослушност, пркос и каприс дечји, од потребне дечје слободне активности и слободног израза духовних експанзија детета, пазивши и највећу пажњу обраћајући на то, да под 06маном угушивања ових првих, не угуши ове последње, без чега би човекова душа била узурпирана од своје активности у развијању човекових најлепших одлика: поноса, достојанства и духовне вредности уопште. Једном речју, васпитач је дужан васпитавати и развијати моћни инстинкт за слободом детета, али тако да му се не пруже могућности, да се овим развијањем исти преобрази у тврдоглавост, самовољу и болест воље уопште.

Човек је бунтовник по природи својој, вели: „Велики Инквизитор“. Јест он је бунтовник, јер постојано устаје противу сваког наметнутог друштвеног кодекса и уређења, у коме он треба као живо биће, слободно од свих предрасуда, да живи, а чији су социјални основи болесни, недоследни, неправи и неравноправни, да се све установе и принципи тога друштва увек напуштају, тражећи вечно ону средину, којој човек тежи и која незадржано вуче човека на пут истине живота. Спољне ситне разлике међу личностима и друштвеним организацијама увек се одржавају помоћу вештачких средстава. Сваког се часа човек потчињава принудним кодексима социјалне организације, долазећи каткад у сукоб са својим уверењима, својим „ја: са самим обом: он осећа себе обавезним, силом утицаја те организације, да ради и дела и оно што не хармонира са његовом савешћу, т. |. са чиме се он никако не може да помири. И ето, у овоме се огледају и очигледно илуструју мотиви који опредељују човеково држање и његов став; он се буни противу људских социјалних установа и социјалног уређења али им се потчињава у интересу прогреса и поступног еволуирања друштвеног живота.

Маса, као већина се увек потчињава: „Није се с нама створило, па неће са нама бити ни завршено“. Ето, то је девиза масе, која одређује линије њеног опредељивања. И свака организација и уређење живота, опире се једино код људи, ко_јима она тежи савити им вољу и угушити у њима и најмањи покушај независности. Ма какве похвале и награде упућивали на адресу тих људи, човек инстинктивно осећа њихову слабост