Учитељ

Темпераменти и њихов значај у васпитању детета 605

У вези са осећајним и вољним животом појединих људи говори се врло често о темпераментном човеку, о темпераментној жени, о човеку без темперамента, о дедету пуном темперамента итд. Тиме се хоће нарочито да истакне, како су неки људи врло изразитог осећајног и вољног живота, док су опет други људи без тог изразитог осећајног и вољног живота. Међутим, то не треба никако схватити, као да има људи који су уопште без темперамента, већ да код једних њихов темпераменат избија снажно и даје тон целокупном њиховом животу, док се код других њихов темпераменат једва осећа.

УШ

Сваки од ова четири темперамента има, више или мање, и својих светлих и својих тамних сенки. Отуда, васпитање и друштвена средина имају баш у овој области људског осећајног и вољног живота да развију благотворан регулаторски утицај. Они, дакле, имају за задатак, да позитивно темпирају сваки темпераменат, не угушујући никако, притом, право свакоме да дође до што већег свог природног израза у сваком човеку.

Има, истина, педагога и психолога који истичу потребу за што већим изједначењем свих темперамената. То се има постићи васпитањем у сасвим супротном правцу, чиме се има доћи до стања безтемперамености. Они то мисле постићи тиме, што сангвиничку веселост хоће да сломе наметнутом трезвеношћу и

озбиљношћу, холеричку жестину — наметнутом хладноћом до безосећајности, флегматичку равнодушност — наметнутим одушевљењем, — а меланхоличку сету и осаму — наметнутом жи-

вошћу и активношћу.

Међутим, апсурдно је и мислити, а још мање покушати извођење тог изједначења темперамената. Јер би то значило исто што и устати противу саме детиње природе која се баш манифестује у тим различитим темпераментима, као и противу природних агенса за развитак духовних сила у сваком детету. Напротив, има се све учинити да се детињи темпераменат развије до пуног свог израза, пазећи, притом, само на то, да се не пређу природне границе у томе.

Тако код холерика треба пазити да се његовој импулзивној вољи и жестини не стављају грубе и насилне границе, већ утицати само јасношћу и убеђивањем да та импулзивност не дође до претераности. Тако се меланхолику не сме наметнути дружење и јача активост, већ се његова самоћа и сањалиштво има постепено оживљавати буђењем смисла за другарство и иницијативе за рад и добро заједнице. Тако се код флегматика његова равнодушност, која може ићи до потпуног отсуства осећајног и вољног живота, не може пробудити казнама и батинама, већ читавим обиљем „методским и социјалних средстава у расположење за рад и радост од животних успеха. Тако