Учитељ

672 - Учитељ

алних наклоности и способности, код нас се, бар за сада, не може ниједан, у потпуности, усвојити и то поглавито с тога што сваки од њих, поред осталога, претпоставља корениту реформу школске организације и велика материјална средства до којих се, као што је познато, и поред најбоље воље не може лако доћи. Поред тога, све поменуте методе одлучно кидају са традиционалном школом и немају ништа заједничко б њом. Међутим зна се, да свака реформа, свако прелажење од старог к новом не претстав„ља обичан моментани скок, већ извесно прелазно доба за време којега морају се извршити и материјалне и духовне припреме за потпуно усвајање новог. Из тих разлога нама изгледа, да би за садашње наше прилике најјефтиније, најлакше и најпогодније било индивидуализирање наставе помоћу методе листића. Она је изум К. Побтеп5-а, управитеља експерименталне школе у Женеви, а ја сам је у току једне године опробао и сад, све што се може, радим по њој, јер не захтева никакве материјалне жртве. „У чему се она састоји» То ћемо овде укратко изнети.

Пре свега ваља утврдити два наставна програма: 1 минимални програм општих, основних и елементарних знања и умења из евих предмета, која морају да савладају сва деца и 2 максимални програм или програм развитка, који допушта да појединци своје способности у извесним наставним предметима развију до максимума. То је, разуме се, ствар највише просветне власти, али пажљивим и озбиљним студирањем градива сваки наставник може проценити шта могу и морају сва, поверена му, деца научити, а шта опет захтева и претпоставља нарочите способности, водећи рачуна, наравно, да се о постојећи званични програм не огреши. |

Кад се то уради онда се на начин, који је дотичном наставнику, а према специјалним приликама школе и разреда, најпогоднији, пређе извесна наставна целина. После тога, као што је по„нато, долази оно што ми обично зовемо испитивање или пропитивање колико су деца схватила пређено градиво. На том ступњу сви ми констатујемо једно исто, наиме: да су једни ученици све лепо разумели и да им не треба никакво даље објашњавање, да су други (обично већина) у пола или нејасно схватили и на послетку да трећи нису ништа разумели. Шта сад бива» Наставник се обично враћа на исто, објашњава и учи докле год сва деца не схвате, боље рећи не науче напамет ново градиво. Ко-