Учитељ

Даворин Трстењак као учитељ 735.

Претијесно је њему у бијелој кући на обали драге Купе. Он је дивље дијете мајке природе и њезин најоданији син, јер је сав поцрнио од њезиног Сунца, од њезиних вјетрова и од оне чудесне запаре која избија из њезиних отворених њедара, у којима скрива безбројне сјеменке живота.

Истом онда, кад се сав окупао у зноју Рада на мајчици Земљи, враћа се ведар и насмијан у свој драги дом да се одмори, окријепи и да се на свршетку дана баци у бистре валове драге Купе или у дубине њезине чудотворне другарице Коране, која је свакому Карловчану најмилије купалиште и разонода. А кад се све смири отвара прозоре своје радне собе и уз вечерњи шум прастаре ријеке Купе сањари, мисли и пише своје красне књиге. На прозорима нема никога. Тек кадикад видиш њихову добру стару кухарицу. Барицу, како затвара један прозор, за.којим већ спавају наше миле другарице са својом добром и брижном мајком.

Ми се дивимо господину равнатељу, јер је тако лијеп, снажан, учен и радин. Његова лијепа глава с високим челом под којим озбиљно али топло гледају два тамна ока улијева у наше младе душе велико поштовање и неки свети страх као лице господиново.

Мило нам је кад га можемо посматрати као један кип

_или слику, која се воли без миловања. Кад знамо да је у

зборници нехотице идемо тихо на прстима да га не узнемиримо и не сметамо у његову послу, јер он за нас увијек ради. Толико га штујемо да ни замислити не можемо, да би он био као и остали људи. Он је за нас готово мало Божанство, које му се само дивиш и шутиш.

Тако је било све до оног часа кад нас је његова предобра госпођа-Барбара предала у његове руке. Сад он није више за нас само „господин равнатељ“ него, и наш најмилији Учитељ. Тумачи нам природне науке и математику.

Гледам га како нам тумачи топломјер. Све нам показује јасно и детаљно, да га морамо разумјети. Отвара 60очицу у којој се чува жива, а пред нама бјежи стотину и стотину великих, малих и ситних сребрених куглица, а ми се смијемо, чудимо и јуримо за њима да их ухватимо. Узалуд. А он се ведар и насмејан загледао у наше бучно весеље, па мирно чека док се смиримо. ,

Други пут нам тумачи — ухо. У његовим је рукама оно садрено учило добило живот и душу. Заборављамо на сати само .гутамо очима и ушима сваки његов поглед, покрет_ и ријеч. :

Трећи пут нам говори о напретку човечанства. Говори нам о лијечницима. Једној је ученици затитрао на уснама смијех зачуђења и омаловажења, али, он је строго погледа и рече: „Зашто показујете голотињу срца вашега>““ — Она. се силно застидила и заплакала као да је добила пљуску.