Учитељ

748 Учитељ

да постане и остане правим човјеком, треба да се образује док је жив. Рад у томе правцу довешће човјека до самосвој-_ ности, а то је оно највише чувство без којега нема „племе“ нита карактера, красна и права човјека“. „Самосвојност је један од највиших узгојних идеала и што има у једноме народу више самосталних особности, то је виша његова култура и већа слобода“. _

На самосталности човјековој оснива се његова морална снага. „Треба моћи хтјети, чинити а не само хтјети, лијепе намјере имати, лијепо мислити и осјећати“, каже Трстењак. Узгајање треба да помогне да индивидуална воља имаде снаге да и може оно што хоће. „Сваки појединац треба да мора па да добровољно хоће“. То је врхунац моралнога тежења. Индивидуум, појединац, овако изграђен постаће лично савршен, али ће тиме његова личност, његова лична воља, у етичком погледу, како каже Трстењак, ослобађати се субјективних осјетилних мотива а подлагати се објективним начелима што их прописује опћа друштвена воља. Према тому и педагогија, која треба да је друштвена наука, престаје се бринути око појединца, око његова личнога усавршивања ради њега самога, већ ће његово лично изграђивање управљати према потреби друштва, заједнице, народа којему је. појединац чланом.

Тиме смо се приближили ономе задатку што га је Трстењак поставио својој прије поменутој књизи „Узгој човјека“. „Ова књига каже он „настоји око тога да постанемо. народ свијестан, народ кремењака и поштењака, који живе. и доносе жртве, а своју највећу срећу налазе у срећи своје заједнице, па у срећи словенскога и људскога рода“. Он настоји да ова књига буде у неку руку народна педагогија. Срећа и добро народа нашега, као и његов карактер, основни су задаци свих наших узгојних настојања. Наш народ имаде лијепих особина, па зато сваки узгајатељ, а нарочито учи-. тељ, треба да упозна душу народну, народна добра и зла својства, да може вршити своју прву и највећу дужност, да наш народ може постати просвијећен, поуздан и увјерен о. својој снази и вриједности. „Народ је јак и јединствен, кад има јак и јединствен значај. Без таква значаја нема народнога јединства“, каже Трстењак 1917 године. Али „у младежи ваља будити националну свијест, а свакако и љубав и праведност за туђе народе: хуманитет“. Ту се јасно очитује величина Трстењакова духа и погледа. Он, наиме, никада не заборавља, да је коначна сврха правога узгајања: настојање да будемо људи. Не тражи он буђење патриотизма, да се он извије у шовинизам. Он патриотизам овако дефинира: „Патриотизам је чувство које човјека гони да врши савјесно своју дужност и да своје интересе подређује интересима свога.