Учитељ

Успомена на Даворина Трстењака 765

није ишло тако лако и брзо и од свега тога остало је, да се дописујем, такође дуго година са г. Питауером, коме сам слала наша два листа: „Учитељ“ и дечји лист „Голуб“. У замену добијала сам Пађу КотепзКећо и Маћ СђепаХ. Госп. Питауер писао ми је чешки а ја сам одговарала српски и ћирилицом. Тако сам успела, да сам се могла служити чешком књигом врло добро и по нешто (мислим из дечјег листа) превађала сам. Моја добра пријатељица тада г-ђица Олга Чечелскова увек ми је објаснила потеже и неразумљиве речи и олакшала разумевање чешког језика.

Многа писма мога побратима и госп. Питауера, као и друга, уништила сам пред упад аустријске војске у Шабац 1914 г., али неколико сам одвојила и понела са собом при бекству.

Читајући његова писма, дивим се данас његовој великој љубави за све Словене, за напредак и бољитак свију нас. Дивим се са колико воље је потстицао млађе учитеље на рад, како је похваљивао њихов труд и бодрио на истрајност а од свег срца се радовао ако је све ишло лепо и ако смо га разумели. Једном сам му, при честитању Божића и Нове године пожелела, између осталог: „да види своју децу на путу врлина.“ Он ми је тада одговорио да је тим речима мојим био. толико ганут, јер сам погодила његове највеће жеље за своју децу. Ево сад Једног његовог писма из првих година дописивања: Штована посестримо!

Опет си ме, штована посестримо, ррКелевале СВОЈИМ писмом. Лијепа ти хвала!

Ја се врло веселим, видећи гђе наша ствар лијепо напредује, гђе управо Ти радиш овако лијепо о нашем учитељском јединству. Живио Те Бог на многаја љета, на корист и славу српског учитељства, а на радост свих нас, што нас задоји словенска мати! Живила!

Да знаш, колико ми је драго, што ти стиже писмо из славне Чешке. Ово је ваљда прво писмо, што дође српској учитељици од чешких учитеља. Ако и јест ово почетак, али је врло знаменита ствар. Боже мој, колико је времена прошло, а да нијесмо један за другога ни питали! — Програма за то још не имамо, јер га и ни је могло бити. Најпри је треба, да се овако упознамо, па да идеју свога братства и јединства међу собом ширимо, а онда ћемо се договорити, како ћемо даље. Штогод има добра у којем учитељству, то ћемо преносити својој кући. Овако ћемо учити један од другога и организовати се код куће, што се боље може. Ако хоћемо, да свој на- | род просвјетлимо, треба да смо сами што просвјетљени ји.

Дјела, што их препоручаш г. Питауеру, добра су. „Васпитне казне и награде“ врло је лијепа и са свијем модерна