Учитељ

44 Благоје Стефановић

Прво је: стручна, методичка способност за обрађивање предмета и темељито познавање градива; друго је ослонац на дечју психологију и извлачење користи од ње. (Питање и улога наставних средстава, хигијенске прилике, издржавање школе, похађање, програм итд. сачињавају засебну групу школских појава, независну од нас и наше стручности, те их треба засебно и расправљати).

Први основни услов, онај о нашој стручној спреми, зајемчен је нашим школовањем, премда увек има техничких празнина које треба попуњавати. Познавање градива, пак, врла' брзо пружи пракса, поред проширивања што их на томе пољу из интелектуалистичке радозналости сваки учитељ врши и треба да врши. С друге стране, разни часописи и приручне књиге брзо нас уводе у дидактичку страну наставе и откривају вештину предавања.

Она друга област, међутим, подручје дечје психологије, захтева изузетну умешност, гипкост, за продирање у њену садржину, па према томе и нарочиту окретност за извлачење користи од ње. Управо, врло је чест случај да се то поље оглашава за компликовано, претањено, превртљиво и варљиво, те се нерадо полази тим путем.

Ми не бисмо рекли да је сасвим тако; а баш и да цесте; мора се приступити решавању те загонетке, пошто је полазна тачка у васпитању и образовању детета удубљивање у дечју психологију. Ако хоћемо с успехом да дејствујемо на њега, дете треба испитивати и добро познавати; јер, недостатак познавања његове психе повлачи погрешке, чије последице испашта на-

горовићаење та

ставникоу истој мери као ученик. Наставни неуспеси током го“ дине _и озлојеђивања што свакичас искрсавају. опомињу нас, да у томе односу између учитеља и ученика-има нечега што подмукло, заверенички ради против глатког напредовања, да има не“ чега непознатог од чега се настава спотиче. Притом, очигледно је да тај узрок не могу отклонити ученици, већ наставници. Зато никад није довољно препоручити да се то пеље упозна што свестранје: са све већим улажењем у то питање, постаје нам све јаснији предмет коме је посвећен наш позив. Из тих студија, обзира према детету и честих проматрања проистиче изналажење подесног метода за дејство на његов дух, било у циљу темељнијег образовања, било ради бољег васпитања. У обонутом случају, при занемаривању тих осврта, као што рекосмо, наставник и настава често долазе у опасност да врше терор, који ће се и њима осветити по закону реакције на притисак. То најчешће има облик апатије према току наставе, јер и мало дете има таштине у извесној мери, те ако се осети запостављеним, без пажње, почиње да прима с умањеном аперцептивном моћи оно што му се предаје или препоручује као морално. Услед тога изучавати дете, и појединачно и уошште, показује се као потреба, коју никако не треба сметнути с ума. «