Учитељ

На почетку школског рада 45

Друго, што је вредно наше пажње, а стоји у тесној вези са студијом дечје психологије, јесте схватање о наставним предметима. Знатан број наставника за извесне делове наставног, програма мисли да су методске јединице копија научних студија, па зато те делове и обрађују с научарском скрупулозношћу или деПИ ењем. Примера ради помињемо претеривања у историјској настави, геометрији, граматици и оног дела о човеку из познавања природе, где се говори о нашим органима и чулима, То је велика погрешка. Не само што једна методска јединица није «копија неке научне студије, него није ни њен сажет облик, нити њена измењена форма у извесној мери. Настави основне школе је главни циљ: тумачење. Учитељ треба да извуче из програма само оно што одговара дечјем духу. Додуше, код неких предмета треба чувати научну истину, али главно је васпитна страна, која се ту даје извући. Сви предмети (изузев, можда, рачун и граматику) имају то као првенствени задатак, пошто су. „објекат Нар ставе малишани, који духом далеко стоје од научне анализе, систематизирања и апстракције. Зато. не треба мислити–само–на оно што се предаје, већ и на дне којима се предаје.

Кад се то узме у обзир, јасно је истовремено да треба избегавати утрпавање знања, а више се трудити да наша метода садржи упут за ученике да умеју мислити. Неко је рекао: „Сувише сејати у мале мозгове значи угушити семе; ниједно зрно тад неће клијати.“ То треба уважити као директиву, која је ван дискусије, и вазда је имати пред очима.

Природно је, сем тога, с обзиром на малени узраст наших васпитаника, да наставни калеидоскоп треба оживети и зачинити. Треба да су прогнате ИЗ школе укоченост и тишина. Те појаве -немају-никакве сродности са дечјим духом; то су по неподударности, неприближности такви контрасти као северни и јужни пол, Зато треба тражити сва средства да се настава пре“ веде из става пасивности у стање кретања. Услед тога треба што више посматрати, примењивати, излазити у природу, подражавати итд.. Јер, заменити све то ученичком укоченошћу и реторичким одјецима учитељева гласа, не значи ништа. Веровати у моћ књиге и натурати њену употребу, не значи да ћемо научити ђаке да се служе разумом других, него значи начинити их несамосталним. Сем тога, треба и за време часа, без обзира на озбиљност онога што се предаје, пустити књиге да се мало одморе и допустити ученицима да одахну. Може се рећи да је читав грех, ако се без одушке прелази с предмета на предмет. Нервоза, захуктаност у настави поткопавају њен успех. Ученицима треба стварати духовне паузе, пуштати их да се приберу или да измењају мисли о оном што су учили. Ако им се уз то пружи додир с наставником на једној присној основи, онда је настави осигуран тако погодан ток, као лађи кретање под повољним ветром.

Тај додир наставника с ученицима за време часа или одмора нарочито је од важности за срамежљиве, слабо напредне и