Учитељ

Халуцинације виших чула 129

биле, премда се фигуре нису мењале. Око седам часова биле су све прилике потпуно беле и кретале су се веома споро; али њихове контуре биле су још потпуне; постепено су знатно изгубиле свој облик иако се њихов број није смањио, као што је то често био случај. Прилике нису ни изашле из собе, нити су ишчезле, што се иначе веома често дешавало, него су се расплинуле у ваздуху. Од неких фигура могли су се видети неко време поједини комади, који су постепено такође нестали. Око осам часова није остао ни траг од прилика, а нису се више никада ни по

јавиле >).

Често визионер оштрим фиксирањем неког предмета, или снажном концентрацијом пажње на неки одређени садржај свести, може да отклони своје визије, али у таквим случајевима чим би скинуо очи са фиксираног предмета, а не би их уперио на нешто друго, слика, коју је мало час видео, појавила би му се понова. Тако је Спиноза видео једног Црнца, који је ишчезавао када би се удубио у читање, а чим би оставио књигу, Црнац би се опет појавио. „Када сам се, вели Спиноза, једнога јутра у зору пробудио из веома тешкога сна, слике које су ми у сну лебделе пред очима, кретале су се тако живо преда мном, као да су била истинска бића, а нарочито слика неког шугавог Црнца, кога пре тога нисам никада видео. Ова је слика нестала, када сам очи уперио у књигу или у неку другу ствар; али чим сам скинуо очи са таквог предмета, а нисам уперио пажњу на нешто друго, Црнчева слика ми се поново појави са истом живошћу, док се мало по мало није расплинула око моје главе“).

Главна карактеристика свих досада посматраних халуцинација је у томе, што њихов постанак не претпоставља афицирање чулних органа од одговарајуће спољне дражи, већ је по свој прилици условљен непосредним надржајем саме коре великог мозга од унутрашње (централне) дражи. Лица у стању халуцинације опажају дакле нешто што објективно не постоји. На супрот овим позитивним халуцинацијама стоје ткзв. негативне халуцинације: халуцинант не прима дражи, које стварно надражују његове чулне органе. Када са здравим ушима не чујемо пуцањ пушке, који наша околина јасно чује, или „када дању са отвореним очима не приметимо човека, који пред нама стоји“, онда имамо такође халуцинацију, само што она сада није више позитивна, већ негативна. Како је могуће опажати оно што: нема објективни реалитет, а не опажати оно што га има, видећемо другом приликом.

27) Јоћалпез Ми ет, н. н. м, ст. 78. 25) Вепефефиз де Бртоха, Орета рогфћишта. Ерзбоја ХХХ.

Учитељ 9