Учитељ

154 Домаћа књижевност

ЈИје Којатса, Која је отосибја иКкивпи ортети а јеубиш сепи оуе Кпдее од Ттајпе утедпоз!. Р. М. не

Растко Петровић: Људи говоре, Геца Кон 1931.

Најновија књига г. Растка Петровића Људи говоре, није без вредности и интереса, може се без резерве рећи. По наслову рекло би се да ће бити безлична, објективна; међутим, она је ипак лирски обојена и кроз њу трепери пишчева личност. То можда иде у прилог њеној књижевној вредности: без тога била

би репортажа — људи говоре...

Писац је и сувише задовољан што је написана, — међутим бојимо се да широка читалачка публика неће делити његово одушевљење — иако је оно, по правој вредности књиге, на

своме месту. Књига је, са малим изузецима написана спонтано и искрено, и као целина, добра литература; само њен облик који није толико нов колико писац мисли, допашће се, верујемо, онима који су суптилнијег књижевног укуса. Док они који траже заплете, ефекте, сензације, биће разочарани, али утолико више они први ће уживати у чистој, правој литератури.

Растко Петровић је по досадањем књижевном раду показао да има несумњиво књижевонг талента, да носи у себи то што чини да је сваки његов ред добра литература. Иначе, његова књижевна личност је интересантна, и он има занимљиву књижевну историју. Морамо одмах рећи да је промашио. Мање је, по нашем мишљењу дао но што је могао дати по своме правом таленту. Он је несумњиво интелигентан и уме да осети ствари, исто колико и види. Био се завитлао у ону групу „нових“ одмах после рата, који су тражили нов израз и нове путеве. Он је овај таленат са доста успеха, може се рећи, ставио у службу томе, али та литература носила је у себи ипак нешто тражено — бар у изразу, ако ли не у мотивима. Многи од тих писаца у ствари нису имали талента, ало то није случај са Р. Петровићем. Ова последња књига, више неголи и роман „Са силама немерљивим“ (Црњански је, на пример, много више успео у роману), доказује да је Р. Петровић имао правог талента и да га је онда — у колу „нових“, ставио био само у службу том новом изразу, а не да је помоћу тог новог израза (као неки други) постао писац. Сем тога, ова књига је свакако једно пријатно изненађење и обећање, ма да досадања пишчева неплодност — иако не доводи у сумњу таленат, показује и мало „краћи дах“ тога талента. Или, ко зна какви све разлози спречавају писце да дају! На сваки начин, штета је што г. Растко Петровић није дао више и што не даје више. Треба, нарочито, да продужи у смислу ове последње књиге: да оно што види и осети да; он би тако најлепше могао и комплексе и исечке живота да да, можда не — опет понављамо, за широку публику, али ипак зато праву литературу, од велике вредности.