Учитељ

Домаћа књижевност 155

Људи говоре је дубоко човечанска и уметничка књига. Не бисмо се сложили да апсолутно не говори ни о једној земљи и народу, али се осећа пишчева намера у том смислу и донекле успева, можда чак у основи. Иначе, одмах се осети да се радња (ако можемо то назвати „радњом“) не дешава например, у Шумадији, него негде у Италији или Шпанији — локално ипак није избегавао. Али у основи, заиста лебди над свим људима и пределом, нешто опште човечанско, јединствено у својој простоти и истинитости.

Људи говоре била би нека врста путописа, али није путопис. Сем тога, човек стално има мисао, кад се дође до краја, да је некако празно, али ипак ужива. Осећа се задобијен једном лепотом коју је некако неочекивано унео у себе и која све више осваја; на крају је свестан да је открио једно благо несвакидању уметност, и тим трајнију и вишу. — Иначе, у књизи све је јединствено и просто, али осећамо да се живот пред нама развија. Прости рибари са којима се писац срета, толико имају у себи то опште људско, да нам постају блиски као да их гледамо, и Шпанија, у којој они живе, само споредан и случајан (нужан) декор.

Најслабији је, и губи можда хармонију с осталим, у трећем одељку (књига је подељена у три одељка: долазак на језеро, поновни долазак после годину дана и најзад трећи део где је писац пустио на вољу себи, својим рефлексијама и осећању, под утиском величанства и тајанства природе), јер највећа драж књиге је у томе јединствено природном бележењу говора простих људи с којима се писац срета на своме путу кроз Шпанију. Цело је дело у том смислу компоновано и на томе основано. Узећемо ма који пример, из кога ће се видети и драж и најкарактеристичније особине. Тако на пример, ови прости и пуни лепоте (они су уосталом у овој књизи увек такви) дијалози:

»“— Добро вече.

— Добро вече, господине.

— Јесте ли рибари»

— О, има врло мало рибара овде, они живе доле“...

Или:

»„“— Како се зовете»

— Ивона.

— То није домаће име.

— Није. Мој отац је служио у марини и путовао много. Али многи ме зову Роланда.

— Ивона је лепше. Довиђења дакле.

— Довиђења, млади господине.“

Последња књига Г. Растка Петровића, само афирмира ње-

гов таленат, и желети је да буде плоднији. Ружа Мићић