Учитељ

204 Милош 1. Павловић

леби, о шуми, о дрвеној грађи и о свему људском, израженом на слици. А највише је говорио о самој светој породици. Без уобичајеног по школама предавања, он је развијао своју тему у виду веселог и пријатног разговора о милим и драгим детаљима слике. Било је при том много веселости и искреног смеха. Једна је ученица, при крају часа, тајно и кријући, да је ко не примети, пољубила у уста и Јосифа и Марију и малог Исуса, са изразом чисте и велике љубави и оног деци својственог усхићења.

Није тешко себи претставити, колико су деца саосећала, кад. им је учитељ причао о страдањима и патњама ове свете породице, коју она тако много воле и која им је после таквих разговора постала још дражија и ближа срцу њиховом. Дуго и срдачно су о овој теми разговарали, саживљујући се и духовно сједињујући се са светом породицом. Прва пробуђена осећања изазивају наредна, слична и тиме постају стална. Тако и саосећање и жаљење постају искрена и дубока осећања; својом јачином код деце, она постану лична и преживљујућа, трајна и поуздана. То се јавља само по себи, из: разговора, као пламен из искре, растући као биљка из семена. А та породица је она искра љубави, која развија и буди способност милосрђа и самилости, саосећања и саучешћа; она буди интересовање и љубав према сваком страдалнику и невољнику. Многи учитељи и васпитачи, почињући од пламена а не од искре, обављају и посао васпитања неправилно. Њихове добре поуке, њихово настојавање, да што раније пробуде код деце хумана осећања, остају без резултата. Јер њихова предавања и њихова настава нису пријемљиви, утицај њихов је слаб и недовољан, а највиша и најлепша расположења, која брзо букну, брзо се и угасе. Све што није постало у оном личном душевном преживљавању и продубљивању, већ донето и примљено као готово, као туђе преживљавање, као продукт рада туђег размишљања, нема ни дубине ни трајности, оно је без дубље: душевне основе.

Имао сам пред собом једну књигу, састављену и уређену за ученике нижих разреда основ. школе, која садржи у себи низ прекрасних чланака, прича и песама најпризнатијих аутора. У њој свака: страница има уметничке и естетичке вредности. Ова хрестомација. је испуњена жељом најчистијих и највиших стремљења, да код деце пробуди пригодне, савремене мисли и осећања, љубав, саосећање и самилост према беднима, невољницима и униженима. Аутор ове. хрестомације је уверен, да се сва узвишена осећања и стремљења не могу пробудити читањем сувих и апстрактних придика и „наравоученија,“ већ она једино могу понићи и бити одгојена, под утицајем живог и непосредног јаког преживљавања, које се дубоко, баш преко тих сочних и пригодних причица и песама, усађује у срца дечја. У ову књигу, аутор је унео велики број дивних и особито одговарајућих причица и песама великих аутора. Али без 06зира на велику вредност ове књиге, ипак је њен аутор учинио рђав. састав и избор, јер је врло мало водио бригу о дечјој природи и 2 оним најскривенијим стремљенима, о укусу и особинама дечје душе.