Учитељ

Весела настава 205

И он је један од многих, који заборављају, да су деца — „весели народ.“ ИМ он није умео говорити дечјим језиком. Ево неколико карактеристичних чланака ове хрестомације, који носе следеће. наслове; „Болесно детенце,“ „Мали на умору“, „На гробу мајке, „Бадњи дан оца и болесне кћери,“ „Чикина болест и смрт,“ „Бедни акробата", „Искрена помоћ сиротици/' „Сиромашна сеоска деца у зиму“, „Дечје гробље,“ „Жалост младе удове", „Сиротињске сузе, „Деда и болни унук," „Песма убогог странца", „Кочијашева туга за умрлом женом,“ „Путник и југовина у пољу,“ „Сиромахова јесен", итд. Књига има највише ове врсте чланака. Веселости и животне радости — ни у једном чланку. Само туга, бол, очај. А у томе је основна погрешка аутора, која је последица његовог недовољног познавања дечје душе и дечјег живота.

Далеко сам од помисли, да деци не треба и о оваквим предметима говорити. У приказивању уметничке литературе и у упознавању деце са њеним производима, треба им показати и слике туге, очаја, невоље, неправде, силе, болести, смрти, и т. сл. Али ако будемо деци одвећ много и често показивали, нарочито оне слике, чију су садржину она имала прилике, да већ у обичном животу виде,то ће их и разговор о њима нарочито интересовати и тиме ће и она добити и већу вредност. А ако им будемо што чешће показивали слике, чију садржину деца нису преживела у животу, већ им се садржина њихова даје као туђе преживљавање, као нешто готово, онда им оне могу развити или некакву посувраћену озбиљност, неискреност и неприродност у изражавању осећања, или их може довести у насилно, намештено и наметнуто расположење, уз натурање туђег мишљења, што и игри њихове имагинације може да да нездрав и недечји правац. А ово и овакво стварање расположења, подрива у основи њихову свежу и ведру животну радост и весели живот. Срећом, ово последње се ређе дешава, те и здрава и безбрижна дечја веселост, остане обично неповређена те иако од оваквог начина приказивања уметничке литературе велике штете и не буде, то с друге стране сама књига, по прочитању, једва да и остави некаквог трајнијег трага у души дечјој. Према томе, ништа од свега, чему је аутор ове књижице тежио. Узвишена и хумана осећања: доброта, сажаљење, и милосрђе према страдалницима и невољнима, осећање оне мистичности, пред великом тајном смрти — све то рађа и развија, пре свега, сам живот, а не књига иако је она дело највећих уметника.

Само ће она књига бити деци омиљена и драга, која буде говорила о ономе, што је деци блиско и познато, њиховом разуму досежљиво и што их увлачи у дечје усхићење, што их радује живошћу, природношћу и лепотом.

. »„Пробудити код деце радосно, весело и ведро расположење то је главни посао наставника. Весело је срце пријемљивије за све што је добро, лепо и корисно. А у веселом и ведром расположењу, деца раде и оно, што не би иначе без морања чинила; раде брже,