Учитељ

206 Милош П. Павловић

продуктивније, и успешније. Радост и веселост су онај плуг, којим треба разоравати и орати необрађену ледину дечје душе, да би јој дали моћ пријемљивости свега доброг, племенитог, плодородног, лепог и опште корисног." Овако говори поменути бременски педагог Шарелман. Из његовог излагања, кроз које он пружа један циклус својих часова, види се, како је он своје педагошко-дидактичке принципе спроводио и примењивао и на пракси. Ради илустрације његове праксе, изнећемо један интересантан његов опит, полазећи од истине, да је излагање резултата на пракси стечених и довољно документованих, много важније у овом питању од свих теоријских излагања.

Шарелман је издао једну књигу, коју су написале и илустровале његове мале ученице. Књига је резултат веома озбиљног и систематског а уз то и веселошћу протканог рада, те може да послужи одличном илустрацијом напред наведеног циља, да докаже, да су најпродуктивнији часови они, на којима се деца, при најинтензивнијем раду, врло много и весело смеју.

Такав рад захтева врло много стрпљења, трпељивости, дугог рада, размишљања, и издржљивости. Такав труд, може бити награђен добрим резултатима баш зато, што се тиме идеја, суштина предавања може предати деци у најинтересантнијем облику, што опет захтева велику меру наставникове умешности, да би се пробудио интерес и исти могао одржати веселошћу у разреду за све време рада, како би тај весели рад био деци, врста веселог занимања или игре.

О свему овоме, као и о циљу, који Шарелман жели да постигне, а који мора одговарати ошитим резултатима образовања, он у предговору ове књиге опширно излаже, наглашујући нарочито жељу, да овај рад не буде мотив другима за слепо подражавање (у педагоци се слепо подражавање сматра неумесним и непрактичним, као и у обичном искуственом животу), већ да буде доказ, да веселост дечја не само не смета озбиљном раду наставе, но напротив, да се она јавља спонтаним и веома практичним и позитивним средством наставног стваралачког и продуктивног рада.

Ево примера, шта и како он предаје и излаже:

„Једног дивног летњег, свежег дана (био је месец јуни, понедељак), ушао сам у свој разред и затечем децу као и обично, у живом разговору, по групицама.

— Но, ви, опет, децо, као на неком збору — почнем ја разговор. После живахног и веселог поздрава и отпоздрава, прилази ми једна најмлађа ученица с речима; „А ја сам синоћ врло доцкан легла да спавам.“ — Како то и зашто тако доцкан>“ — „Била сам код другарице, код које смо прославили њен рођендан. Било је врло весело. Играли смо се и уз чоколаду разговарале и многе приче причале.' Поступно су прилазиле и друге њене другарице, те су и оне наставиле причати о овоме, причајући о свему, шта је на тој седељци било. Ја сам постављао питања, трудећи се, да неприметно пређем