Учитељ

214 Дим. Мељников

Значај дечјих преживљавања за наставу од Дим. Мељникова, учитеља

Прошле недеље били смо на излету у најближој околини.

Леп јесењи дан. Чим смо изашли из села, деца су се почела утркивати и ваљати по трави, а кад нас је то заситило, почели смо брати пожутеле биљке. Ту је било доста опажања, питања и разговора. Весело ћеретајући стигосмо до једне мале речице, где хватасмо рибу. Даље продужисмо пут кроз једну шумицу испунивши је веселим дечјим певањем. Поплашени зечеви бежаху на све стране, чему смо се много смејали. При изласку из шуме скакасмо преко јарка, и ту није било без забавних догађаја. У веселом расположењу време брзо пролажаше. Сунце већ беше на измаку, када смо стигли до једног брежуљка и брзо смо се нашли на његовом заравњеном врху, одакле посматрасмо дивну лепоту природе у околини. Сунчеви зраци меким црвенилом осуше и нашу шуму и наше мило село. Сеоска стада лагано се враћаху кући, носећи собом пуно млека за вечеру. Груди су нам се испуниле миришљавим ваздухом. Сви смо, посматрајући ову слику, ћутали и имали смо у души једно исто осећање, које хоће да се испољи, али још није нашло свога израза. „Да имам дугачке руке све бих то загрлила!“ узвикну неочекивано једна девојчица. Ето! то је израз нашег општег осећања. То је био узвик љубави према теби, наш мили завичају, према теби, у дивном загрљау сунчевог опроштаја, наше село! Време је да се вратимо кући. И дуго још, докле не пођемо спавати, ћеретаћемо код куће нашим милим о томе како смо данас лепо провели.

Уживајући у дечјем усхићењу, одлучио сам да све то искористим у настави.

Идућег дана на дотичном часу читања потсетио сам децу на наш излет и на наша осећање оног дана, и баш на оно осећање, које је нашло свог израза у изненадном узвику мале девојчице. Деца су лако и живо изазвала у себи претставе свих догађаја наше шетње. Успомене су се сипале у изобиљу. Сетили смо се и увенулог цвећа, и зечева, и риба, и малишана, који је пао при скакању преко јарка. Његов друг чак искочи на средину школе и хоће да покаже како се то десило. Али је већ почела и ларма у школи, Принуђен сам да опоменем децу, да нисмо сами у школи, па да не смемо сметати и другим ђацима што уче у суседној дворани, а боље да узмемо књиге и отворимо страну 40. Тамо стоји песмица „Моје село“. — Пратите ме по књизи, а ја ћу вам читати ову песму. Прочитао сам са изразом осећања неколико одељака. Деца пажљиво прате читање. Погађам, да се налазе под утицајем пробуђених осећања: како је то слично њиховом осећању за време излета! Да ли вам се то допада — „Јесте, јесте“» радосно одговарају. Ко би хтео тако да прочита још једанпут» Хоће сви. Разумем и ја дечју жељу: неће она да понове моју дик-