Учитељ

228 Домаћа књижевност

туберкулози писац вели, да туберкулоза више чланова одузима човечанству него што му је од постанка света одузела иједна крвава и смртна сила, рачунајући ту све светске ратове, поморе, земљотресе и вулканске несреће. Код нас је стање у том погледу горе него игде на свету, јер код нас туберкулоза претставља вечитог ратног непријатеља, подмуклог, крвожедног, без иједног часа примирја, који полако и постепено поткопава и руши наше животно стабло. Све ратове које је наш народ последњих деценија водио и све несреће које су пратиле ове ратове, нису прогутали толико жртава колико је прогутала туберкулоза за исти број година. Страшна ствар али истинита. Статистика то потврђује цифрама које г. Видаковић наводи. Према статистици он износи, да у нашој држави годишње болује од туберкулозе више од 600.000 становника, а умре преко 50.000 становника, и кад се зна, да економска вредност једнога човека према научном прорачуну износи око 95.000 предратних динара онда ми само за једну годину губимо од поменутог броја умрлих од туберкузе око пет милијарди динара. Исто тако и на оне становнике који болују од туберкулозе губимо у привредној продукцији тиме што су они избачени из рада опет преко пет милијарди динара рачунајући само по 25 динара дневно штете на појединца, не рачунајући друге издатке од којих обично није било сразмерне користи. Кад се умирању одраслих, које је писац навео, дода и умирање деце, онда је слика још страшнија. Г. Видаковић излаже даље податке и цифре, из којих се види, да је оболење од туберкулозе у нашој држави велико, да је смртност од ње ужасна, да се ова болест стално шири и да смо ми по броју обољења и жртава од ње на најгорем степену у целом свету. Затим писац говори о туберкулози у Београду.

У другом одељку своје књиге г. Видаковић излаже социјално схваћање других двеју социјалних болести: сифилиса и алкохолизма. Оно што важи за туберкулозу као злу, важи, вели писац и за ове две, друге по важности социјалне болести.

Г. Видиковић тражи у својој књизи друштвене реформе и предлаже методе за то. На тај начин он је присталица друштвених рефорама. Друштвене реформе су могућне. То нам показују многи радови у том погледу као што су баш ових дана борбе противу глади и беспослице у свету. Само, да би се у борби противу социјалних зала успело, дужност је свакога од нас, као што писац вели, да ради на томе, да живот у садашњости подигнемо на висину достојну културног човека.

Основна школа је социјална установа за сваки социјални прогрес па иу борби противу болести и друштвених зала. Она је установа, која има путем наставе и васпитања да подиже ниво садашњости на достојну висину. Извесне начине и средства за тај рад може она узети из овег. Видаковићеве књиге и применити их. Зато је ми препоручујемо пажњи учитеља.

Вл. К. Петровић